Prvi put sam pisala o jednom kulturnom događaju na Kosovu krajem 2012. Tek sam bila stigla na mesto koje će postati moj grad sledećih sedam godina (a i dalje je to), kada je slovenački umetnički kolektiv Lajbah (Laibach), muzički ogranak poznatog kolektiva konceptualne umetnosti NSK, nastupao u Prištini.

Nastup održan na spaljenom parkingu koji je nekada bio u centru Palate omladine i sporta — upamćene kao Boro-Ramiz — predstavljao je uvod u ono što je izgledalo kao uzbudljiva avangardna scena, iako se performans tog tipa retko dešavao u prošloj deceniji.

Tokom celog događaja koji je organizovao Centar za savremenu umetnost Stacion, bend je prikazao sve što postoji u registru nacionalnih simbola: zastave, himne, svečanu koreografiju i estetiku… moć. Sve je rezultiralo nekom nečujnom, ali sveprisutnom pank dimenzijom u kojoj je sva državna mašinerija dovedena u pitanje tokom čitavog procesa.

Ovaj prostor, koji je misteriozno spaljen 2011. i nikada nije povratio svoj prvobitni sjaj, reaktiviran je tek nekoliko meseci ranije preko velike umetničke intervencije Priština – Mon Amour. Stavljen u prvi plan zahvaljujući inicijativi nezavisnih stvaralaca kulture Rine Kika, Tobijasa Benca (Tobias Bienz) i Astrita Ismailija, ovaj događaj je okupio desetine umetnika prilikom istovremenog nastupa u jednom satu u spaljenoj sali, gde su mnogi posetioci bili radoznali da saznaju kako je simbolička građevina doživela prenamenu.

Ipak, nažalost, koliko god da su ove inicijative moćne i nadahnjujuće, jer su okupile stotine ljudi da uživaju u, ponajviše, konceptualnoj umetnosti, to su bili izuzeci — a ne pravilo — kada je reč o tome da savremene umetnosti masovno pozivaju obične građane na javne rasprave.

Vraćajući se na forume onoga gde se zbiva savremena umetnost, odnosno na galerije i izložbene prostore — koje često pogrešno percipiramo kao krunu kulturnog izražavanja — nije neobično pronaći prostore koji angažuju vrlo sličnu grupu posetilaca i producenata; oni umnogome ostaju ograničeni, u manjini, povlašćeni, a ponekad, bez ikakve sumnje, intelektualni elitisti.

Ograničeni kapacitet saobraćanja sa drugima podseća me na vreme kada sam radila kao novinarka u lokalnim novinama i kada je moja glavna urednica — sićušna oštroumna žena koja je dobro upravljala kormilom — lako mogla da odbije nezadovoljavajuće podneske prostim odgovorom: “Ovo je sranje!” Govorila mi je da, ako prosečni čitalac ne može da razume šta pišeš, onda nisi dobro objasnila.

Bojim se da su savremeni umetnici i mnogi stvaraoci kulture prečesto bili neuspešni kada je trebalo da nauče ili se sete te lekcije iz komunikologije, prihvatajući očigledno zadovoljavajuću stvarnost u kojoj se obraćaju malobrojnoj eliti.

Ovo su pitanja kojima se mi u K2.0 bavimo još od naših početaka, kada smo bili blogerska platforma koja je davala prostora kritici i razmeni mišljenja; objavili smo šest štampanih izdanja “Balkart”, posvećena umetnosti i kulturi; publikovali smo onlajn časopis, uključujući podrobne intervjue tipa Jedan na jedan sa umetnicima i kulturnim akterima; i naše javne debate organizovane su na ove teme.

Dok vas uvodimo u najnovije izdanje onlajn monografije, upravo je kapacitet umetnosti i kulture da privuče i angažuje “narodne mase” ono što je zauzelo i našu pažnju, a to je, na kraju, postala zajednička nit.

U ovom izdanju, pod nazivom “Kultivacija”, zatekli smo se kako istražujemo razne oblike umetničkog i kulturnog izražavanja kome imamo pristup i koje uveliko, ako ne masovno, konzumiramo. Pored ograničenosti određenih “umetničkih kultova” ili elita, ovi oblici izražavanja uspeli su da prevaziđu imaginarne ili fizičke zidove u prostoriji za izložbu, postajući medijum za širenje ili pozitivno kultivisanje alternativnog narativa.

Nemajući uvek nameru da dosegnu šire mase, njihova priroda ih je ipak postavila u javni prostor, kao pristupačne oblike izražavanja. Govorimo o muzici, uličnoj umetnosti, filmovima — pa čak i jeziku.

Jedan od oblika kojima se bavimo jesu grafiti, kulturno izražavanje koje istražujemo kroz oči Skendera Bošnjakua (Boshnjaku), koji već decenijama beleži grafite izrađene na Kosovu. Često pogrešno shvaćeno nasleđe, u priči “Pisanija na zidu” bavimo se trima poslednjim decenijama u kojima su stvarani grafiti — kao predstavljaju sirova svedočanstva o svemu što se ovde zbivalo u prošlosti.

Drugi oblik kulturnog izražavanja koji je često zanemarivan i koji se retko kada smatra umetnošću jeste rep, možda zato što, baš kao grafiti, pripada ulicama. U priči Ngadnjima Avdilija (Ngadhnjim Avdylli), “Kosovska hip-hop evolucija”, K2.0 istražuje nastajanje i evoluciju ovog muzičkog žanra koji privlači hiljade mladih. Angažman repera koji su se bavili društvenim pitanjima često je gradio veze sa brojnim generacijama i, kao što sve češće čujemo, žene imaju rastući upliv u društvene narative.

To je fenomen koji je primetan širom umetničke i kulturne scene; žene na mestima na kojima se stvara umetnost pospešuju raznovrsnost i bolju zastupljenost njih samih u određenim oblastima, pa se tako i menja ono što se kreira i kako se neke teme tretiraju. U priči “Žene uzdrmale svet umetnosti”, Dafina Halili istražuje kako su žene liberalizovale i feminizovale kulturni prostor.

Uz pomoć ove priče, postaje jasno da narativi ustanovljeni kroz umetnost i kulturu svih ovih godina nikada neće biti konačni, pa tako zahtevaju stalno razmatranje i preispitivanje uz raznovrsnost kao ključni element.

Umetnosti su, u tom smislu, oblik izražavanja, dokumentovanja ili preispitivanja naših kultura, u množini. Isto tako ne postoji nešto što bismo nazvali kosovskom umetnošću, kao neku zatvorenu kutiju punu prideva; ne može postojati nešto što bi se zvalo kosovskom kulturom — u jednini. Upravo je ova jednina reči ono što pokreće pitanje kulture kao nečega konačnog, nepromenljivog, statičnog i sasvim homogenog. Ništa ne bi moglo da bude pogrešnije od toga.

Kako se vrednosti našeg društva kreću različitim pravcima, revidiranje naših kulturnih proizvoda od ključnog je značaja za sopstveni napredak. Ipak, u današnje vreme, prostor za takvo samopreispitivanje umetnika često je predmet finansijske strogosti, izostanka vizije ili koherentnih napora na javnoj i nezavisnoj sceni i, da ne zaboravimo, zona komfora u kojoj se nalaze stvaraoci kulture i umetnici koji su skriveni pod kišobranom nepostojeće kritike.

Upravo je ova apsurdnost odsustva konstruktivne kritike u kulturnom i umetničkom prostoru ono što Artrit Bitići (Bytyqi) dovodi do krajnosti u svom satiričnom komentaru “Umetnik bez recenzije izložbe nije umetnik”.

Osiona “festivalizacija” kulture nešto je što je samo po sebi “kultivacija”, ali ne i ono što je utrlo put stvaranju postojanijih kulturnih platformi na kojima kritika ne samo da je dobrodošla, već se i ohrabruje. Kada je reč o fenomenu koji prevazilazi kosovske granice, prodire u celi region, upija  velika sredstva, organizovanje festivala jednom godišnje zamena je za celogodišnje programe, što utiče na kontinuitet proizvodnje i uvođenje novih narativa.

Pozitivna “kultivacija” prostora, umetničkih prostorija, muzičkih prodavnica, radio-stanica i kulturnih centara za lični rast, razmenu stavova i svakodnevno nadahnuće naših kulturnih izraza elementi su koji su sada potrebniji više nego ikada ranije.

Ovo su pitanja kojima se bavimo u priči Nikole Vučića, “Borba za kulturni prostor”, pa čak i u našoj epizodi podkasta Kontekst, gde ljubitelji muzike, Arif Muharemi (Muharremi) i Aljuš Gaši (Alush Gashi), istražuju stanje stvari na nezavisnoj muzičkoj sceni na Kosovu i okolnosti u kojima se njen rad odvija — ili suzbija.

Ovo me navodi na jednu drugu priču iz monografije, “Buđenje kosovskog kulturnog nasleđa”. Valjmir (Valmir) Mehmetaj istražuje nemar institucija koji se krije iza promocije kulturne baštine i njenog upliva na mlađe generacije; on zamišlja budućnost u kojoj deca koriste virtuelnu realnost da bi iskusila kako je izgledao jedan dan u 6. veku, gde nasleđe postaje pažnje vredan medijum za stvaranje kulture i napredak, te razmatra šta treba da uradimo da bismo dotle stigli.

Mislim da je isti kapacitet za maštu i stvaralaštvo, koji je omogućio ljudima da prežive u najmračnijim trenucima istorije, više nego dovoljan da se uvede novi diskurs ideja, narativa, novih mitova i umetničkih oblika koji su upućeni ljudima i koji govore u njihovo ime. To bi nam omogućilo da, kao društvo, prepoznamo sebe na ekranu, u umetničkom prostoru, u staroj tradiciji koja je danas dekonstruisana i rekontekstualizovana, ili u pesmi — bez obzira na naše različitosti.

Dobro došli u “Kultivaciju”.K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Vrati se na monografiju