U detalje | Kultivacija | Rodna ravnopravnost

Žene menjaju svet umetnosti

Piše - 02.06.2019

Pet umetnica propituju i uvode nove narative.

Kada Fitore Beriša (Berisha) uđe u sobu, izaziva sličnu reakciju kao njene slike. Njena crna — skoro ekstravagantna — odeća, neobična frizura i upadljiv umetnički nakit privlače pažnju, baš kao što je to slučaj sa licima, rogovima i bojama koje potiču iz njene četkice.

Sa osmehom topline na licu, prilazi stolu i kaže poslednje što bilo ko očekuje: “Popizdila sam!”

Možda je reč o ličnom iskustvu, razgovoru koji je obavila, priznanju ili traču za koji je saznala; ipak, šta god da ju je omelo toga dana, to je, suštinski, priča o tome kako su žene potlačene. To je ljuti i ona najbolje zna kako odgovoriti i to kroz svoj umetnički rad.

Njena najnovija izložba održana je u martu u prištinskom pomodnom baru “Menza Ramiz Sadiku”. Slika na kojoj se nalazi razljućeno lice sumira kontraste između njenog izgleda i osećanja.

“Ova slika podstiče mnoge da psihoanaliziraju, jer kada vide Fitore, ona nosi šminku, sređena joj je kosa, obukla se i nasmejana je”, rekla je. “Ipak, lice na slici ne odgovara mom licu i ljudi se pitaju odakle ovaj bes.”

Ona je, takođe, nesumnjivo pomogla da se uvede nešto drugo: perspektiva umetnice.

Ova vizuelna umetnica, koja poslednjih 20 godina radi na relaciji između Kosova i Islanda, ponovo se bavila ljudskim problemima i preprekama u svakodnevnom životu, a kojima je bila svedokinja tokom brojnih putovanja na različita mesta. Izložba sa nazivom “Buđenje” primećena je zbog izloženih prikaza lica i gornjih delova tela.

“Zadivljena sam izrazima na licu koja ljudi imaju”, rekla je. “Toliko analiziram ljudska lica da mi se ona nenamerno prikradaju u poslu kojim se bavim.”

Kaže da je nameravala da u prvi plan stavi osećanja, očaj i izraze onih koji je okružuju, ali je ona, nesumnjivo, pomogla da se uvede nešto drugo: perspektiva umetnice.

To je pojava koja sve više narasta na Kosovu u proteklim godinama, bilo kroz vizuelne umetnosti, dramske umetnosti ili muziku, kao što je Fitore, zajedno sa brojnim drugim kosovskim umetnicima, istakla snažan — i već dugo zanemarivan — ženski glas, utisnuvši ga u anale umetničke istorije ove zemlje.

Još od doba pećinskog čoveka, istorija umetnosti svedoči ličnim interakcijama sa umetničkim izrazom i stvaralaštvom. Fitore u tome svemu nije izuzetak, jer se njen rad nastavlja na niz od hiljada radova svetskih umetnika koji koriste svoje kreativne talente da bi preispitali dubokoukorenjene patrijarhalne strukture.

Mnoge Fitorine slike bave se nerešenim pitanjima u njenom životu.

Slike na kojima su prikazane velike uši aludiraju na neizvesnost koju je osećala dok je bila mala,  na njen izgled i na to što su je vršnjaci maltretirali; dojke su metafora za dojenje ili izostanak dojenja, što povezuje kroz složeni odnos koji ima sa majkom; dok tužna muška lica aludiraju na slabosti kojima bi njena dva sina mogla da budu izložena.

“Kada pomislite da nema izlaza, to eksplodira kroz papir, olovku i boje, a u ovom slučaju i kroz rogove”, jednom je rekla.

Fitore Beriša često kroz svoju umetnost ispoljava bes zbog tlačenja žena. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Kroz brojne slike, Beriša poziva žene da “puste svoje rogove”,  simbol često prisutan na njenim slikama, a kako bi prevazišle neravnopravnost.

Dok je još bila dete, kada je povremeno osećala da niko ne želi da je sasluša, njen pobunjenički bes pokretao je posebnu reakciju njene majke. “Uh, Fitore, rogovi samo što nisu izašli”, govorila je majka.

Fitore smatra da je te rogove najlakše ispoljiti kroz umetnost, koju koristi kao terapiju za razumevanje sopstvenih trauma i posledičnog posttraumatskog stresa. “Art terapija je proces ozdravljenja”, kaže.

Posle nekog vremena, ona je obznanila celo svoje detinjstvo kroz crteže koji prikazuju ljude kao kreature koje ljudima nisu naklonjene, kao drugačija stvorenja sa rogovima.

“Stigla sam bila do tačke na kojoj sam mogla da radim šta poželim; na kojoj sam mogla da pokažem ko sam”, izjavila je Fitore posle izložbe 2017. “Mogla sam da se pobunim ljudima direktno u lice.”

Desetine osećanja mogu da se tumače i prepoznaju na licu ili delu tela na njenim slikama, ali svaka pripoveda priču poznatu devojčicama i ženama, ili “sestrama”, kako Fitore to kaže.

“Na primer, ne moram nikome da objašnjavam kako je nastala ova slika”, kazala je, upućujući na crtež ruke položene na vaginu.

“To je neželjena ruka i ona je prestravljena”,kaže. “Možda je i udata, ali ne želi seks. Možda hoće da bude voljena, a ne silovana.”

Slika ‘Ranniva’ Fitore Berisha.

Nasleđena trauma

Baš kao potezi Fitorine četkice, glas Fatime Kosumi nas vodi u avanturu istraživanja narativa i priča porodica i odnosa između prošlosti i sadašnjosti prilikom smene generacija.

Ovakvo gledište je retko kada prikazivano u radu kosovskih umetnika — makar ne na takvom nivou. Umetničkom scenom na Kosovu dugo su dominirali muškarci, čije relativne slobode možda dozvoljavaju manju sklonost ka tome da promišljaju o tim pitanjima ili preispituju status kvo, za razliku od žena od kojih se, od ranih godina života, očekuje da usmere svoja životna kretanja u pravcu propisanih kulturnih normi.

Rođena u Rozenhajmu, Nemačka, kao ćerka roditelja kosovskih Albanaca, Fatima je napustila ovaj nemački grad 2001, preselivši se na Kosovo, gde je živela do 2010.

Nakon povratka u Berlin 2011, njen umetnički identitet sa nazivom ANDRRA rođen je onda kada je počelo da raste njeno interesovanje za albansku narodnu muziku, pa ju je tako uvrstila u sopstvene muzičke poduhvate. Ona ovaj miks naziva “pop-avangardom”.

Fatima Kosumi, sa umetničkim imenom ANDRRA, na svojim muzičkim nastupima istražuje pitanja kao što su dečji brakovi, porodice i odnosi. Fotografija: Somer Spat.

Smatra da su albanske narodne pesme odvažne podjednako kao pripovedanje priča u bluzu, pa je tako pravila i paralele između toga da su stvaraoci ova dva žanra svoju popularnost stekli u siromašnijim područjima i među marginalizovanim društvenim grupama.

“Meni se, takođe, dopao tekst, jer je bio iskreniji, autentičniji”, izjavila je za K2.0 godine 2017. “Rapsodije nisu nužno prelepe, ali su iskrene. To je ono što se meni dopalo, ta surova istina.”

Pesme tipa kanađeđ (kanagjegj), koje se pevaju devojkama pred udaju, bile su one koje su privukle Fatiminu pažnju kada je reč o njenoj muzičkoj produkciji. Pesme koje tradicionalno pevaju žene iz porodice noć pred venčanje, sadrže elemente neizvesnosti i nesigurnosti u odnosu na budućnost, što je učestali osećaj kod većine devojaka verenih u okviru ugovorenih brakova, bilo da su iz albanske ili bilo koje druge patrijarhalne kulture.

Fatima je priču rođene majke pronašla u ovim pesmama.

“Mislim da mi, kao žene, imamo kolektivnu traumu koju nosimo u svojoj DNK”, rekla je.

“Zašto biste išli i tražili objašnjenje negde daleko kada možete da ga dobijete od svojih majki, kada su nam objašnjenja tako blizu? Bilo mi je važno da razumem majku, jer sam htela da shvatim sve čemu nas je učila.”

Ona svojim prisustvom postojano vlada binom tokom koncerata, dok publika čita porodične priče.

Kako bi se sastavile pesme na osnovu tekstova vrste kanađeđ, ona je pronašla brojne knjige koje je osamdesetih godina objavila Izdavačka kuća Rilindja, dok je pisac i folklorista Anton Ćeta (Çetta) skupljao stihove iz raznih albanskih regiona. Kako nema snimljenih melodija ili ritmova, pa se tako ne može sa sigurnošću znati koja im je bila namena, Fatima je uzela tekstove i preobrazila ih u moćne melodije ili nastupe.

Ona svojim prisustvom postojano vlada binom tokom koncerata, dok publika čita porodične priče u rečima koja ona izgovara. “Mislim da mnogi ljudi, kao i na koncertima, ne razumeju jezik, ali ipak razumeju o čemu je reč”, rekla je.

Fatima se priseća da je sedela pod suncem na plaži pre više godina, posmatrajući tinejdžera i tinejdžerku koji se druže. Njih dvoje, očevidnih prijatelja, naterali su je da preispita odnose koje je gradila sa muškarcima u svom životu. Razmišljala je o tome da li je i sama imala muške prijatelje pre svoje 18. godine, zaključivši da nije.

“Za mene su muškarci uvek predstavljali potencijalnu opasnost, [neko] ko je nešto tražio od mene ili ja od njega”, rekla je. “Zato nas je majka od malih nogu učila da se čuvamo.”

Rad sa temama koje obrađuje u svojim pesmama pomogao je da se oslobodi od utvrđenih predrasuda i mišljenja koje je gajila prema muškarcima i odnosima sa njima. Što je još važnije, oslobodio ju je od rodno konstruisanih trauma kako su generacije prolazile.

Kada je prvi put saznala sa tekstove tipa kanađeđ, osećala se kao da je doživela dečji brak na svojoj koži, iako to nije bio slučaj sa njom. “Zato kažem da je reč o kolektivnoj traumi”, kaže.

Nov pristup starim idejama

Iako ne govori o nasleđenoj “traumi”, Doruntina Ukimeri je još jedna kosovska umetnica čija je radoznalost potekla od kulturnih praksi koje su žene prenosile sa generacije na generaciju.

Miraz je na Kosovu dugo bio važan deo u životu devojaka, kojima su vezene jastučnice i stolnjaci namenjeni budućem životu u braku predstavljali značajan deo svakodnevice. Kako su godine prolazile, promena ere je naišla na odgovarajuću evoluciju kada je reč o prikazivanju raznobojnih vezova, gde se stolnjaci postavljaju ispod TV prijemnika, kao i na zidove, stolice i stolove; ovaj složeni i zapetljani ručni rad i dalje predstavlja istaknutu crtu u većini domaćinstava.

“Miraz je poput umetnosti”, kaže Doruntina. “Radite i radite mnogo godina na tome i zatim ga, na kraju, izložite. To je, na neki način, kao izložba.”

Kada je prvi svoj rad na temu miraza predstavila publici uz upotrebu papirne filigranske tehnike u februaru mesecu, nije znala da će ovo podstaći toliko interesovanje, radoznalost i diskusiju.

Ona već pet godina ulaže dobar deo svog vremena u papirnu filigransku tehniku, gde često ujutru radi sa papirnim filigranom koji se pretvara u ukrase.

Kada je počela da radi na svom mirazu, ovo je bio prirodni nastavak tema koje su bile prisutne u njenom životu dok je odrastala.

Umjetnica Doruntina Ukimeri je počela da stvara umetnost zasnovanu na ličnoj radoznalosti, pa je tako otvorila i ranije zanemarenu raspravu na ovu temu. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Njena umetnost je često bila uokvirena sećanjima koja su prenesena od starijih na nju. Takav je bio slučaj sa radom matrjoška: portretima žena obučenih u raznovrsnu narodnu nošnju, označavajući različita nasleđa iz raznih regiona Kosova.

Kada bi mogli da govore, ispričali bi svoje životne priče, koje su oblikovane u skladu sa istorijskim situacijama 20. veka. Proterivanje koje je Enver Hodža (Hoxha) organizovao protiv onih koji nisu hteli da sarađuju u Albaniji, odakle potiče Doruntinina porodica, nateralo je neke njene rođake da izbegnu iz severne Albanije na Kosovo, dok su neke devojke udavane u drugim delovima Kosova kako režim iz Albanije ne bi mogao lako da ih pronađe.

“U nekoj meri sam htela da pokažem balkansku raznovrsnost”,kaže. “Da smo istovremeno vrlo različiti i isti.”

Sve do prve izložbe 2017, na kojoj je predstavila brojne radove mnogi nisu znali za Doruntinin “sporedni posao”, pored toga što radi kao arhitektkinja. Nakon takvog iskustva, bilo joj je lako da se opredeli za ono čime treba da se bavi.

“Oduvek mislim da je miraz prelepa stvar”, rekla je. “Sav taj ručni rad sam je po sebi umetnost i htela sam tako da se ophodim prema njemu.”

Nezavisna postavka ohrabruje raspravu na teme koje istražujemo.

Doruntina je počela saradnju sa Kulturnim nasleđem bez granica koje se bavi promocijom kulturne baštine i koje je postalo zainteresovano da ispituje kako se preobražaj miraza u albanskoj kulturi desio prilikom transformacije društva i privrede.

“U prošlosti je bilo neophodno da se čovek pripremi za život. Žene su morale sve da spreme, od donjeg veša do ukrasa”, kaže. “Danas, ako vam nešto treba, onda odete u prodavnicu i kupite. U stvari, danas imate mnoge žene koje vode svoj biznis tako što prodaju stvari za miraz.”

Ona je sama sprovodila radionice sa ženama zainteresovanim za učenje tehnike rada sa papirnim filigranom i kaže da bi one jednog dana mogle samostalno da generišu prihode.

Na ovim radionicama Doruntina često prosleđuje šanse drugim ženama, a koje je ona sama pronašla kod drugih ljudi, onih koji su davali priliku onima koji su se mučili u životu. Sa institucijama kao što je Narodna galerija, gde i dalje etablirani muški umetnici dominiraju na izložbama, Doruntinina izložba miraza izložena je u maloj nezavisnoj galeriji Motrat, dok druge inicijative, poput godišnjeg festivala FemArt, i dalje sve aktivnije promovišu žensku umetnost.

Ovakva nezavisna postavka ohrabruje raspravu na teme koje istražujemo, gde je posle Doruntinine izložbe usledila retko vođena diskusija o mirazu, sa sociolozima koji su pokrenuli pitanje o tome da miraz daje ženama osećaj svojstvenosti usred patrijarhalnih porodica i društava.

To nije bio razgovor koji je Doruntina namerila nužno da pokrene kada se prvi put zainteresovala za temu, ali joj je bilo drago što je pripremila teren za ovakvu raspravu.

“Vrlo mi je drago što pričamo o ovome”, rekla je. “Da su otvorene ovakve rasprave.”

Promenjeni narativi

Poput Doruntine, Ljendita Zećiraj (Lendita Zeqiraj) je druga umetnica koja se ne vodi nužno svojim polom kao sredstvom za bavljenje rodnim pitanjima i neravnopravnošću u svojim umetničkim delima. Jednom je rekla: “Ja ne stvaram kao žena, već kao umetnica.”

Ipak, samim tim što je žena, ona doprinosi raznovrsnosti. Pogled na njen najnoviji rad “Fence” (Ograda) stavlja u prvi plan ličnosti koje se retko kada vide u kosovskim filmovima: protagonistkinje iz različitih generacija.

“Svaki režiser bira pristup koji mu najviše odgovara”, rekla je. “Ako se priča da su moji filmovi bliži ženskoj tački gledišta, onda je to zato što sam žena.”

Ako medijum filma nazivamo sedmom umetnošću, onda je Ljendita sama personifikacija umetnika koji u svoj rad omogućuje priliv svih drugih umetnosti.

Dok je bila mlada, izražavala se posredstvom muzike i crteža, pa je čak bila dobra i u matematici. Završila je studije slikarstva, ali ju je sklonost prema filmskom stvaralaštvu pratila tokom celog detinjstva, kada je otac kupio njoj i njenoj braći i sestrama kameru Super 8 i projektor; kasnije je otišla na studije estetike filma u Parizu.

Ljendita Zećiraj kaže da to što je žena neizbežno daje drugačiji prizvuk njenim filmovima od onih koje prave njene muške kolege, ali da joj je jedina težnja da stvara film kao umetnica. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Sada će se premijerno prikazati njen deveti filmski projekat i prvi dugometražni film “Agina kuća” i to u sklopu poznatog filmskog festivala u Karlovim Varima, dok njeni kratki filmovi “Balkon” i “Ograda” su već izgradili ime na svetskim festivalima, donoseći kući nagrade.

Kada posmatrate njen rad, možda pomislite na Inarituin rad ili slike Edvarda Hopera (Edward Hopper). Dok ovaj meksički režiser pripoveda priču u filmu koji se snima bez prekida, slikar je bio poznat po svojim realističnim portretima na kojima je prikazan američki savremeni život; Ljendita uspeva da prikaže svakodnevne trenutke različitih ljudi u jednom snimku koji se snima bez prekida.

Dečja radna snaga, siromaštvo i diskriminacija jesu problemi kojima se prosečni građanin Kosova mora suprotstaviti — ako ne na ličnom planu, onda verovatno tokom dvadesetominutne šetnje svaki put kada napusti kuću — pa je to slučaj i sa publikom Ljenditinih filmova.

Uprkos tome što je rodna neravnopravnost konstanta u životima građana Kosova, ona se retko kada reflektuje kao takva na kosovske filmove.

Internalizovani patrijarhat, razlike među generacijama, normalizovanje rodno zasnovanog porodičnog nasilja i ukrštene porodične norme takođe su elementi Ljenditine “Ograde”.

“Od samog početka, [devojčice] uče da treba da slušaju svoju braću i da uvek neko bira umesto njih i određuje im sudbinu”, rekla je Ljendita u intervjuu iz 2018. za K2.0. “Nekako, u filmu, oni sebe ne cenzurišu. Misle da čine pravu stvar i tako se zabavljaju. To je, nekako, način da se upravlja ovim nasiljem i da se bitiše u ovom nasilnom društvu.”

Uprkos tome što je rodna neravnopravnost konstanta u životima građana Kosova, ona se retko kada reflektuje kao takva na kosovske filmove.

Kao što je slučaj sa drugim oblastima umetnosti, nije teško pronaći razloge za to; pre samo nekoliko godina, od režisera do profesora filma na Fakultetu umetnosti, skoro su samo muškarci bili ti koji su predvodili filmsku delatnost.

Tada se nešto promenilo. U središtu kulture u kojoj dominiraju “muški” filmovi, Kinematografski centar Kosova (KCK), glavna instanca za kinematografiju na Kosovu, počela je da pruža podršku režiserkama u skoro istoj meri kao što podržava muške kolege. Režiserke su postepeno počele da prenose svoje ideje, zaplete, sastave i način pripovedanja.

Ljendita smatra da je kosovska kinematografija u proteklih nekoliko godina istakla širok spektar društvenih tema, kako je nova generacija režisera — a među njima brojne žene — uvela nove perspektive na veliki ekran.

‘Kada si žena, onda si i pobunjenica’

Rastuća raznolikost problema s kojima se žene suočavaju kada je reč o onome što se dešava u svetu umetnosti takođe je nešto što je posvedočeno na kosovskim ulicama. U poslednjih pet godina porastao je broj omladinaca i grupa koji izlaze na ulice zahtevajući pozitivno delovanje po raznim pitanjima, od seksizma i zapošljavanja bez eksploatacije, do zagađenja vazduha i homofobije.

Neke od najistaknutijih feminističkih intervencija u javnom prostoru potekle su od aktivističkih performansa umetničkoga kolektiva Haveit.

Ove dve sestre su studirale razne studijske programe na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini; sve su se prvobitno pobunile protiv svog fakulteta.

“Najveći mi je problem bio da ubedim profesore da direktori mogu da budu i žene”, kaže članica Haveita, Hana Ćena (Qena), koja se inicijalno prijavila na studijski program za režiranje predstava. “Profesor je rekao: ‘Trebaju vam muda da biste radili pozorište, a vi ih nemate.’”

Nepokolebane, ove četiri devojke pokušale su da pronađu prostor za slobodno izražavanje, bez prepreka, straha ili zaustavljanja.

“Odlučili smo da pronađemo prostor u kom možete da izrazite svoje mišljenje i da ga shvatite kao nešto svoje”, kaže.

"Samo postojanje četiriju žena na ulici pobuna je samo po sebi."

Hana Ćena, Haveit

Reagujući na razne prestupe i tražeći drugačiju publiku u odnosu na onu koja boravi u pozorištima, muzejima i galerijama, Haveit je izgradio posve novu publiku — svakodnevne prolaznike.

Njihov prvi nastup desio se 2011, kao reakcija na ubistvo Dijane Kastrati — mlade žene koju je ubio bivši suprug uprkos tome što je zahtevala policijsku zaštitu — čime je utaban put kreiranju identiteta kolektiva, koji je postao poznat po svojim uličnim performansima.

“Pobuna je vrlo širok spektar, ali mislim da je samo postojanje četiriju žena na ulici pobuna samo po sebi”, kaže Hana.

“Kada si žena, onda si i pobunjenica. Primorana si da se stalno suočavaš sa raznim stvarima, moraš za sve da se boriš; počinje od tvoje kuće, [zatim] od nastavnika koji ti govori: ‘Ne pričaj ništa, jer si žensko.’ Trenutak u kom odlučiš da više bratu ne služiš čaj, to je trenutak pobune.”

Hana je napustila Fakultet umetnosti, iako je znala da će ova odluka odvući njen život u drugi smer — onaj neizvesniji. Bila je svesna toga da će pridobijanje prostora za slobodno izražavanje biti teško, za nekoga ko je honorarni umetnik, jer ne bi imale priliku za umrežavanje koje dolaze ruku podruku sa studiranjem na Fakultetu umetnosti.

Ipak, kada je Hana izašla na ulicu sa Haveitom, ova odluka je dobila smisao. Ljudi su počeli da pokazuju interesovanje za njihov rad, što se videlo u javnim reakcijama i komentarima.

“Merite puls društva; puko prisustvo vašeg tela, kada ste tamo — ljudi će reagovati”, kaže. “Razumete da diploma nema nikakvu vrednost. [Sa jednom] možete da pronađete stabilan posao i da zavisite od svog profesora, a zatim od svog šefa.”

Hana Ćena, članica kolektiva Haveit, kaže da joj je profesor univerziteta jednom kazao: “Trebaju vam muda da biste radili pozorište, a vi ih nemate.” Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Haveitova pobuna označila je dolazak druge vrste reakcija i protesta, one koja se na Kosovu obično pretače u marševe i transparente.

“Volimo da radimo nastupe koji ne prikazuju žene kao žrtve, čak i kada su žrtve ubistva ili zlostavljanja”, rekla je. “Naš cilj jeste da ih ne tretiramo kao žrtve, već da se bavimo ovim pitanjem, kako bi sudske presude, počinioci i ubistva bili predmet rasprave, a da to ne bude žrtva.”

Hani i celoj grupi ovo je poslužilo kao način da se problematizuje zajedničko prikazivanje žena kao žrtava u kosovskim medijima, što je, prema njihovome mišljenju, samo stvorilo još jedan sloj izrabljivanja i viktimizacije.

“U pozadini se čuje tužna muzika kako bi se podstaklo stvaranje osećaja smrti”, kaže dok objašnjava način na koji se često prikazuju oni koji su preživeli zlostavljanje. “[Medijski fokus na] detalje ruku, koji upućuju na sramoćenje i slabost. Nama nije važno kako ona pomera svoje ruke, već šta govori.”

Po Haninome mišljenju, tretman onih koji su preživeli silovanje u vreme rata jedan je od najboljih ilustracija površnog i problematičnog predstavljanja žena, bilo u dnevnim medijskim izveštajima ili u pozorištima i filmovima.

“Stvaraoci treba mnogo više da istražuju pre nego što počnu da obrađuju jednu tako osetljivu temu”, tvrdi. “U nekim filmovima koje sam gledala, vide se muškarci i šta oni misle o [silovanim] ženama; šta celo jedno selo misli o silovanoj osobi. Silovanje nije razlog za sramotu. Ono može da se desi dok se šetaš ulicom. To ne može da se smatra sramotom države.”

"Pored performansa sa Haveitom, najbolji deo je kada nam mlade žene pišu."

Hana Ćena, Haveit

Kao pozorišna režiserka, Hana pokušava da oslika nešto drugo, da oslika izuzetno snažnu i moćnu ženu koja sebe ne ubija. Ona je tako preobrazila čak i najtragičniju heroinu pozorišnog sveta — Ofeliju, iz Šekspirovog “Hamleta”.

Na kraju njene adaptacije predstave “Hamletmachine”, autora Hajnera Milera (Heiner Müller), koju je napravila za potrebe Narodnog pozorišta Kosova 2016, Ofelija obznanjuje: “Idi dođavola!”

Nedavno, u njenoj adaptaciji poznate predstave Darija Foa (Dario Fo), “Ne mogu da platim i neću da platim!” (Can’t Pay, Won’t Pay!), za potrebe pozorišta u Đakovici, ona na binu postavlja još nekoliko ženskih likova koji se bune protiv rasta cena namirnica.

Hana misli da se uvođenje feminističkog pristupa u njen rad kao pozorišne rediteljke, baš kao i njen umetnički aktivizam u okviru Haveita svode na vršenje pozitivnog uticaja i preispitivanje dubokoukorenjenih percepcija.

“Pored performansa sa Haveitom, najbolji deo je kada nam mlade žene pišu”, rekla je. “Ostvarivanje tog uticaja na mlađe generacije.”K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Vrati se na monografiju

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.