Perspektive | Pomirenje

Briselski sporazum je važan, ali treba da se promeni

Piše - 24.10.2016

Uprkos nekim pozitivnim koracima napred, dug put predstoji pregovorima između Prištine i Beograda.

Istorijski gledano, pomirenje je oduvek bilo naporan proces, bez obzira na to ko u njemu učestvuje. Treba da prođe neko vreme da bi se rane iz rata zacelile, posebno u regionima koji su stalno pod vatrom i gde su se susedi tokom čitave svoje istorije mučili da održe svoje odnose. Sukob između Kosova i Srbije, koji se okončao 1999, ostavio je mnoga nerešena pitanja. Mnogo godina kasnije, tehnički proces i onaj na visokom političkom nivou, koji je imao za cilj da reši mnoge od ovih pitanja, zvanično je započet u Briselu pod posredstvom Evropske unije.

Dijalog pod posredstvom EU između Beograda i Prištine, poznat kao briselski pregovori, nesumnjivo predstavlja jedan od najvažnijih savremenih političkih procesa na Zapadnom Balkanu. Kao prvo, on predstavlja pokušaj da se normalizuju odnosi između Srbije i Kosova i da se pronađe rešenje dugotrajnog spora po pitanju statusa Kosova što, samo po sebi, verovatno predstavlja jedno od najvećih teritorijalnih sporova u današnjoj Evropi.

Kao drugo, dijalog ima nameru da unapredi proces evropskih integracija Zapadnog Balkana rešavajući sporove koji su blokirali proces već duže vreme i da se dozvoli Srbiji i Kosovu da napreduju po pitanju evropskih integracija.

Kao treće, sporazumi postignuti briselskim pregovorima su, prvobitno, imali za cilj da kreiraju bolje životne uslove za građane Kosova i Srbije i da doprinesu procesu pomirenja na duge staze.

Početak

Osnova za dijalog leži u rezoluciji Generalne skupštine UN, A/RES/64/298 od 9. septembra 2010. Nakon što je Generalna skupština UN zatražila savetodavno mišljenje o usklađenosti jednostrane deklaracije o nezavisnosti u pogledu Kosova sa međunarodnim pravom -- što je mišljenje koje je dao Međunarodni sud pravde 22. jula 2010. -- rezolucija A/RES/64/298 je priznala sadržaj savetodavnog mišljenja i pozdravila ulogu EU u vođenju dijaloga između dveju strana. U skladu sa rezolucijom, “proces dijaloga bi sam po sebi bio činilac mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu, te bi dijalog bio tu da promoviše saradnju, postigne napredak na putu do Evropske unije i poboljša živote ljudi”.

Dijalog je zvanično otpočeo marta 2011, nakon usvajanja rezolucije Generalne skupštine UN godinu dana pre toga. Prva faza je imala format takozvanog tehničkog dijaloga koji je trajao od marta 2011. do februara 2012. Posle parlamentarnih i predsedničkih izbora u Srbiji 2012, dijalog je ušao u novu fazu, kada je naširoko postao poznat kao politički dijalog. U to vreme, najprimetniji sporazum koji je postignut jeste Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa iz 2013.

Sledeća nova faza dijaloga je počela u martu 2015, dok su sva tri glavna aktera u pregovorima zamenjena posle izbora 2014. u obema zemljama — Isa Mustafa je postao premijer Kosova, a Aleksandar Vučić je izabran za premijera u Srbiji, dok je Federika Mogerini preuzela štafetu EU.

Jedna od prekretnica čitavog procesa je bila četvrta runda pregovora između Vučića i Mustafe, održana 25. avgusta 2015, kada je postignut sporazum na sva četiri važna pitanja koja su blokirala pregovore duže vreme: Asocijacija/Zajednica opština sa srpskom većinom na Kosovu, telekomunikacije, energetika i sloboda kretanja preko mitrovačkog mosta. Ovi sporazumi, posebno onaj koji ima za cilj da uspostavi Zajednicu, ne samo da su polarizovali dve strane uključene u briselski dijalog, već su doveli do ogromne političke krize na Kosovu koja je dominirala čitavom političkom scenom ove zemlje otkako su ovi sporazumi potpisani.

Dijalog se nastavlja, dok je poslednja pregovaračka runda završena 26. septembra, kada strane nisu uspele da pronađu rešenje o tome kako da sprovedu sporazum postignut prošle godine o telekomunikacijama. Prema slovu sporazuma, Kosovo bi dobilo svoj telefonski prefiks, dok bi jedan srpski mobilni operator počeo da radi na Kosovu. Duže od godinu dana nakon potpisivanja sporazuma, obe pregovaračke strane nisu uspele da pronađu zajednički jezik o modalitetima toga kako da sprovedu ovaj sporazum.

Kretanje kroz faze

U prvoj fazi tehničkog dijaloga između Prištine i Beograda, bilo je, ukupno, devet rundi. Tokom prve četiri runde koje su se odigrale između marta i maja 2011, diskutovano je o različitim pitanjima, uključujući slobodu kretanja, katastarske knjige, carinu, priznavanje univerzitetskih diploma i pitanje nestalih osoba. Međutim, nije došlo do zaključivanja konačnih sporazuma.

Od pete runde, različiti sporazumi su konačno postignuti, uključujući sporazum o slobodi kretanja i civilnom registru, sporazumi o carinskim pečatima i katastarskim knjigama, sporazum o priznavanju univerzitetskih diploma, sporazum o integrisanom upravljanju granicom/prelazom (IBM) i sporazum o regionalnom predstavljanju i saradnji.

Posle parlamentarnih i predsedničkih izbora u Srbiji 2012, dijalog je ušao u novu fazu, koja je naširoko poznata kao politički dijalog. Ova faza dijaloga se sastojala od 23 rundi pregovora između dvaju premijera.

Prema rečima bivše fasilitatorke dijaloga iz EU, Ketrin Ešton, čak i pre nego što su dve nedavne runde pregovora održane, dvoje pregovarača je provelo više od 220 sati u direktnim međusobnim razgovorima.

U stvari, sprovođenje sporazuma postignutih u Briselu je najproblematičnije pitanje dosad, a koje je karakterisalo celi proces. Do dana današnjeg nema značajnijih rezultata u većem delu oblasti iz dogovorenih sporazuma; prema različitim analizama implementacije sporazuma potpisanih tokom tih pet i po godina, postoji tek mali broj sporazuma za koje se smatra da su u potpunosti sprovedeni.

Razni izveštaji ističu da su ovo oblasti u kojima se sporazumi nisu u potpunosti sproveli: carinski pečati, registri stanovništva (katastri), lokalni izbori na Kosovu i formiranje odbora za implementaciju. Značajan napredak je postignut u drugim oblastima, kao što je sloboda kretanja i priznavanje diploma, ali su do sada i jedno i drugo daleko od toga da su u pravilno primenjeni, uprkos činjenici da ova dva pitanja jesu vrlo značajna za svakodnevni život ljudi.

U tom smislu, postoje dva ključna pitanja: da li dijalog pomaže Kosovu i Srbiji u normalizaciji odnosa? I, da li ovaj proces poboljšava živote građana u obema zemljama, posebno onih ljudi koji žive na Kosovu? Odgovor na oba pitanja bi mogao da bude: baš i ne! Uprkos tome što su uključeni u dijalog u prethodnih pet godina, i Priština i Beograd imaju mnogo nerazjašnjenih pitanja u međusobnom odnosu. Poslednji slučaj, kada je šef Kosovske policije za region Mitrovice uhapšen u Srbiji, jeste slučaj koji čini da svi budu skeptični po pitanju konačnih rezultata dijaloga.

Kada se ovakvi slučajevi dešavaju, mnogi ljudi dižu svoje obrve, pitajući za pravu svrhu dijaloga i zanimajući se za to o čemu se stvarno tamo dogovara, s obzirom da se pitanja poput ovih izostavljaju iz dijaloga. Šta bi se desilo kada bi Hašim Tači, aktuelni predsednik Kosova, posetio Srbiju? Jedan od ključnih pregovarača u procesu bi, verovatno, bio uhapšen, jer postoji dobro poznati nalog za hapšenje koje su izdale srpske vlasti.

Pregovarači

Do sada su postojala tri pregovaračka tima i tri različita pokrovitelja EU koji su bili uključeni u proces: sve je počelo sa Editom Tahiri i Borkom Stefanovićem tokom inicijalnih tehničkih pregovora. Kada su pregovori dospeli u političku fazu posle srpskih izbora 2012, novi premijer, Ivica Dačić, nastavio je dijalog sa svojim kosovskim kolegom Hašimom Tačijem.

Posle izbora 2014. u obema zemljama, novi srpski premijer, Aleksandar Vučić, preuzeo je ulogu glavnog pregovarača Beograda, dok je njegov kolega Isa Mustafa zamenio Tačija u ulozi pregovarača Kosova. I Dačić i Tači su ostali u svojim pregovaračkim timovima jer su obojica bili ministri spoljnih poslova svoje zemlje. Tehničke pregovore kasnije vode Edita Tahiri i Marko Đurić koji vodi beogradski tim.

Kada je reč o EU, procesom je inicijalno upravljao britanski diplomata Robert Kuper, koga je nasledila njegova sunarodnica Ketrin Ešton 2012. Od 2014, Italijanka Federika Mogerini je vodila dijalog pod pokroviteljstvom EU u ulozi visoke predstavnice Evropske unije za strane poslove i bezbednosnu politiku.

Isti problemi su se desili i u oblasti tehničkih sporazuma. Svaki put kada se dve strane sastanu u Beogradu, postoje dodatni zahtevi koje obe strane nameću, čime se komplikuje sprovođenje ovih sporazuma i život građana generalno.

Pre normalizacije odnosa između Kosova i Srbije, treba prvo da se dogodi normalizacija dijaloga. Postoji nekoliko otvorenih pitanja koja komplikuju čitav proces.

Kao prvo, i dalje je nejasno da li obe strane sede za pregovaračkim stolom kao ravnopravni. U zavisnosti od toga ko priča ili (piše), o dijalogu se ponekad govori kao da se vodi između Kosova i Srbije, a ponekad kao da se vodi između Prištine i Beograda.

Kao drugo, ne postoji mehanizam za primenu postignutih sporazuma, što znači da će kosovski i srpski zvaničnici nastaviti da nam pričaju različite priče i upiru prstom jedni u druge zbog nesprovođenja sporazuma. U tom smislu, EU je igrala pasivnu ulogu, jer se nije mešala u proces implementacije.

Kao treće, sporazumi bi trebalo da preciznije definišu probleme i kako će se isti sprovesti. Ako čovek pogleda tekst briselskih sporazuma, oni više liče na beleške jednog studenta koji je u žurbi, koji zapisuje neke glavne tačke iz prezentacije u Pauer pointu. Ovaj tekst ne izgleda kao sporazum koji ima nameru da normalizuje odnos između dveju zemalja koje žele da se priključe EU.

Na kraju, čitav proces bi trebalo da bude daleko transparentniji prema građanima, civilnom društvu i svima ostalima koji žele da učestvuju. Poslednji izveštaji koje je objavio Demokratski institut Kosova (KDI) pokazuju da, uprkos činjenici da su određene teme dominirale političkom scenom ove zemlje, posebno protekle godine, građani Kosova su u velikoj meri (43 odsto) sasvim neinformisani o sporazumima postignutim u procesu dijaloga.

Štaviše, usled nedostatka transparentnosti u pregovorima, Kosovo je doživelo jednu od najvećih političkih kriza otkako je proglasilo nezavisnost, a zbog sporazuma postignutog o uspostavljanju Zajednice opština sa srpskom većinom. Imajući u vidu osetljivost pitanja o kojima se raspravlja u dijalogu, proces bi trebalo da bude što transparentniji.

Kao konačno zaključak, dijalog se mora nastaviti i on je jedini način napretka za normalizaciju odnosa dveju država, Međutim, modalitete ovog procesa bi trebalo promeniti i cilj bi trebalo da bude da dijalog postane efikasan. Postignuti sporazumi bi trebalo da imaju direktan uticaj na to da se građanima olakša svakodnevica, a ne da se stvara zabuna i politička napetost u jednoj od dveju zemalja i u okviru pregovaračkih strana. Kao što je sada slučaj, i dalje smo daleko od zaključka dijaloga uprkos tome što je bilo pozitivnih koraka napred.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.