Blogbox | Feminizam

Neophodnost ženskog besa na Kosovu

Piše - 26.02.2019

Da bi se ostvario napredak, žene treba da pokažu bes.

Kada je nemački filozof Peter Sloterdajk (Sloterdijk) pisao o besu u svojoj knjizi “Bes i vreme” (aludirajući na Hajdegerov “Bitak i vreme”), on je analizirao “psihopolitiku besa”. Bes je smatrao “energičnom silom koja bi mogla da obuzda čovečanstvo” — mnogo više od erosa, njegovih nesigurnih oblika narcisoidnosti i njegovog nagona smrti. Možda je greška koju je savremena civilizacija napravila, u težnji ka dostizanju napretka, bila u tome da se stvori zbunjenost i nerazumevanje između besa i erosa.

Posle svih socio-istorijskih analiza u Sloterdajkovoj knjizi, nailazimo na arhaični termin besa, ili “timosa”, koji se prvi put koristi u Homerovoj Ilijadi kao preovlađajući osećaj. Sloterdajkova knjiga predstavlja različite faze s kojima se čovekova evolucija vremenom suočavala, počev od epskih borbi sa osvetoljubivim bogom, preko pobede hegemonije vere, mobilizovanja političkih masa koje zamenjuju mrskog boga ljudskim ličnostima, do današnjeg dana — gde tek treba da se ustanovi gde se to bes raspršio.

Sloterdajk objašnjava da je bes “nestao” u istoriji i govori o oblicima kroz koje je korišćen kao politička nadoknada za gubitnike koji su postali žrtve onoga što on naziva “erotizovanom ekonomijom” — oblik potisnutog besa i iluzornih očekivanja koje kapitalizam sugeriše, u pogledu manjka i nedovoljnosti, te želje da se više postigne. Ipak, zašto je bitno da se diskutuje o ovim iluzornim i apsurdnim konceptima, ako je bes i dalje toksični potencijal uništenja?

Erotizovana ekonomija je prvobitni rezultat toga kako su moćni, pohlepni i impulsivni muškarci napravili okvir kapitalizma, iskorišćavajući tlačenje timotičnih emocija, nagomilavanje krivice zbog toga što gaje ova grešna osećanja i kompulsivnu potrebu da se otarase ovog poslednjeg, stvarajući zamišljeni prostor komfora za eskapizam.

Sanjalačka osobina kapitalizma deluje kao apel na mir, bezbednost, napredak, kao i održavanje postojećih odnosa moći kako bi ovi pohlepni, moćni i impulsivni muškarci mogli da nastave da obezbeđuju rastuća sredstva proizvodnje za sebe i kako bi patrijarhalni sistem ostao nedirnut.

Bes se smatra emocijom koja je toliko moćna i dominantna da devojčice ne mogu da je savladaju — ali, verujte mi, ja umem da budem vrlo ljuta.

U ovom delu Sloterdajkove socio-istorijske analize, viđali smo samo grupu besnih muškaraca — od gnevnog boga belog muškarca do revolucionarne mobilizacije masa — koju, ponovo, organizuju mladi besni muškarci — sve do dana današnjeg: vreme civilizacijskog učenja.

U ovom diskursu, čini se da se Sloterdajk usredsređuje na mase ljutih mladića koji bi mogli da se nađu svuda: ljuti mladići na Srednjem istoku, ljuti mladići u SAD i ljuti mladići na Balkanu. Ova rodna dimenzija besa ostaje jasna — da li je to slučaj zato što su ljutnja i bes suštinski i isključivo povezani sa muškarcima?

Tokom čitave istorije, žene su izostavljane iz ove jednačine. Bes se smatra emocijom koja je toliko moćna i dominantna da devojčice ne mogu da je savladaju — ali, verujte mi, ja umem da budem vrlo ljuta. Baš sam se pre neki dan rasrdila, kada je jedan muškarac verbalno napao mene i moje prijateljice u autobusu zato što smo se smejale i razgovarale, nazivajući nas “glupim papagajima” i rekavši nam da nam treba muškarac koji će nas kontrolisati, sprečiti da se tako ponašamo. Danas sam se naljutila kada su me ljudi posmatrali sa osudom, samo zato što sam nosila kratku suknju.

Naljutim se kada me neko upita o mojoj budućnosti i zatim me osuđuje zato što na prvo mesto stavljam studije i karijeru. Naljutim se kada mi neko kaže da ne bi trebalo da se ljutim, jer ljutnja nije nešto što dobro pristaje slatkim devojčicama kakva sam ja. Naljutim se kada ljudi po automatizmu pretpostave da sam ljuta jer sam feministkinja, zato što veruju da su feministi stalno ljuti — da je to ono što oni rade.

Način na koji mnoge žene upravljaju ovim osećanjima umnogome je dvosmislen i zbunjujući. Jedna prijateljica mi je jednom rekla da, kada se naljuti i samo što ne eksplodira, ona brizne u plač i želi da ostane sama. Upitala sam je o tome da li je, u stvari, tužna ili ljuta, a ona je tvrdila da je besna — da je to razlog zbog koga plače.

Tada to nisam razumela, dok nisam shvatila da većina žena ima istu reakciju kao moja prijateljica. Možda deluje čudno da ljutnju ispoljite kao tugu, ali to je ono što žene rade. One su od malih nogu učene da iskazivanje ljutnje ili besa nije karakteristika devojčica.

Umesto toga, one bi trebalo da budu osetljive plačljivice, da u sebi potiskuju ljutnju, jer društvo ne prihvata žene koje su ljute — te lude, histerične veštice. I zaista je tako, prema jednoj psihološkoj studiji, ljute žene se smatraju mnogo neprijateljskije raspoloženim u poređenju sa ljutim muškarcima. Bes žena čini da se ljudi osećaju uplašeno i nesigurno — ali tužno lice žene u patnji izgleda prelepo i elegantno: “Ko bi, uostalom, hteo besnu, neurednu ženu?”

Poznato je da je muškarcima bolje da u apokaliptičnom svetu budu sami, nego u društvu rasrđene žene.

S druge strane, bes u muškarcima čini da oni deluju snažno, moćno i čak neko za divljenje. Njih od detinjstva uče da kriju svoj strah i svoju ranjivost, te da to pretoče u bes — ovo je ništa drugo do kamuflaža. U međuvremenu, devojčice uče nešto sasvim suprotno: Kada ste ljuti, to nije privlačno; tako se podstiču strah i odbacivanje.

Bes kod žena predstavlja tabu još od vremena Starog zaveta. “Bolje je stanovati u divljini nego sa ljutom i svadljivom ženom”, jer je poznato da je muškarcima bolje da u apokaliptičnom svetu budu sami, nego u društvu rasrđene žene.

Ova potisnuta ljutnja žene izazvala je prvi, drugi i treći talas feminizma. Žene su počele da prihvataju bes, da ga prigrle kao deo sebe. Niče (Nietzsche) je verovao da je bes možda najmoćnija emocija — ali ipak svi znamo da žene mogu da urade ono što muškarci mogu, ali ne i obratno.

Kao dominantan osećaj, na koji su dosad pravo polagali samo muškarci, žene moraju da ga preuzmu na sebe, da zagrebu po površini da bi u sebi pronašle skriveni dragulj besa i da nikada ponovo ne budu ućutkane. Kada su feminističku aktivistkinju Gloriju Stajnem (Gloria Steinem) upitali o tome kada će žene moći da se zajedno mobilišu protiv nepravde, ona je kazala: “Još nisu dovoljno ljute.”

Nedavni slučaj seksualnog zlostavljanja u Drenici i Kavaji (Albanija) — gde su četrnaestogodišnju devojčicu drugovi iz odeljenja navodno ucenjivali i silovali — dodaje ulje na vatru, jer žene na Kosovu i u Albaniji trpe bol, poniženje i odbacivanje kada bi trebalo da budu tretirane ravnopravno sa muškarcima, i to se dešava mnogo duže nego što možete da zamislite.

Hiljade drugih žena podjednako pate i imaju očajničku potrebu da znaju da nisu same u toj patnji.

Da li nam je zaista potrebno još više primera verbalnog i seksualnog nasilja, ili ubijenih žena, da bismo shvatili stanje depresije na koje nas je primoralo naše patrijarhalno društvo? Moramo li da još tolerišemo poteze pohlepnih, impulsivnih i kompulsivnih muškaraca da bismo razumeli represiju koju smo iskusili? Kada ćemo razumeti da privatni život više nije privatan onda kada produbljuje iste osobine u svakom malom i poznatom prostoru?

Svako zlostavljanje koje žene dožive trebalo bi prokazati i trebalo bi pričati o njemu van zidova porodične kuće, jer hiljade drugih žena podjednako pate i imaju očajničku potrebu da znaju da nisu same u toj patnji.

Ukoliko država ne uspe da zaštiti i spreči zlostavljanje, onda je naša dužnost da prihvatimo ozbiljnost situacije i podignemo svoj glas protiv svake nepravde — čak i kada koristimo timotičke snage da bismo preispitali trule norme koje služe da nas posrame i ponize.

Moram da se složim sa Sloterdajkom i principima njegove timotičke teorije, koja utvrđuje da se kroz političke grupe, političke akcije, okupljanje pogođenih strana, promenu simbola i retorike, mi, u stvari, protivimo postojećim uslovima. Razumevajući i prihvatajući naš bes, prkoseći erotizovanoj ekonomiji koja je u lance stavila naše telesne i individualne slobode, staćemo na kraj krvavoj istoriji nasilja i posramljivanja žrtava.

Smirene, blage žene retko kada se uzimaju u obzir, pa ih se čak još ređe sluša, ali su ljute žene one koje su promenile pravac istorije. Kada ste razjareni, to se ne treba smatrati uvredljivim ponašanjem — jer je reč o neophodnosti da vas neko čuje i da se ostvari napredak. Kako bi se to postiglo, moramo da ispoljimo naš bes.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.