U detalje | Ljudska Prava

Anita Mitić — život jedne aktivistkinje

Piše - 09.03.2017

Zagovaračica ljudskih prava iz Beograda koja stalno jasno i glasno govori o svemu.

Mnogi misle da je izdajnik; drugi da je braniteljka pravde. Anita Mitić je često u krugu kontroverzi.

Kao direktorka kancelarije Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR) u Srbiji, njen aktivizam je ne čini poželjnom osobom u očima beogradskih političara ili njihovih navijača u provladinim medijima. Ipak, čak i po njenom ukusu, početak 2017. godine je bio prepun raznovrsnih dešavanja.

U prvih nekoliko nedelja ove godine, Mitićeva je bila meta nekih visokih vladinih zvaničnika koji su je vređali i pozivali na njeno hapšenje, ona je označena kao “strani špijun” u medijima, vandalizovani su joj kola i vrata kancelarije, dok su ona i njenih osmoro drugara aktivista bili fizički napadnuti. Sve se ovo dešava zbog toga što se usudila da govori o načinu na koji njena država ne uspeva da se pozabavi istorijski važnim zločinima koji su počinjeni za vreme vladavine Slobodana Miloševića.

“Zanimljivo mi je što na svom veb-sajtu i u svojoj biografiji Anita Mitić s ponosom kaže da ništa u Srbiji nije normalno i kaže da je doživela prosvetljenje kada je otišla na Kosovo 2009”, Dragan Vučićević, glavni urednik novina koje su među najčitanijima u Srbiji, “Informera”, cinično je zapazio tokom programa “TV debate” na TV Pink krajem januara. Nakon što je potvrdio svoju podršku Aleksandru Vučiću, Vučićević je onda rekao Mitićevoj da je jedina greška premijera to što “dozvoljava tebi i ljudima kao što si ti da uzimate fondove… kako biste pravili haos u državi i [sprovodili] antisrpsku kampanju”.

Šef ovog provladinog medija je mislio na nedavni protest koji je održala kancelarija YIHR-a u Srbiji na debati u organizaciji Srpske napredne stranke kao deo svoje predizborne kampanje u Domu kulture mesta Beške. “Oni su na fašistički i nacistički način ometali skup”, naveo je on, misleći na aktiviste koji su se protivili tome što je vladajuća stranka pozvala osuđenog ratnog zločinca Veselina Šljivančanina da govori na tom događaju. Šljivančanin, bivši oficir Jugoslovenske narodne armije (JNA), osuđen je za ratne zločine od strane Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju 2007. godine zbog učešća u masakru u Vukovaru 1991, kada su hrvatski ratni zatočenici i civili mučeni i ubijani od strane snaga JNA i srpskih paravojnih snaga.

"Smatram da je važno imati diskusiju, ali nema diskusije sa ratnim zločincima."

Anita Mitić

Kada je Šljivančanin počeo svoj govor na događaju koji je organizovala stranka vlade, Mitićeva i drugi aktivisti su počeli da duvaju u pištaljke i otkrili su baner na kom stoji “Ratni zločinci treba da ćute, da bi se o žrtvama govorilo!” Odmah su ih napale snažne pristalice stranke i na silu ih udaljili sa skupa. Aktivisti su povređeni i hospitalizovani, dok je Mitićeva uspela da pobegne u oštećenom automobilu.

“Smatram da je važno imati diskusiju, ali nema diskusije sa ratnim zločincima”, kaže Anita Mitić odlučno. “Jer, imali su svoje vreme na sudu, imali su svog advokata, osuđeni su i, žao mi je, ali nemamo više o čemu da pričamo.”

Narednog dana je došlo do javnog linčovanja Mitićeve i drugih aktivista YIHR-a, kada ih je premijerova partija označila kao izdajnike koje bi trebalo uhapsiti. Provladini mediji su je okarakterisali kao plaćenika koji je plaćen stranim fondovima da “stvori haos širom Srbije” i da izazove “mračan, fašistički teror”.

Mitićevoj su naposletku slate brojne uvrede i pretnje, uključujući pretnje smrću, ali uprkos tome — ona ne žali za ono što je uradila. “Razočarana sam i veoma besna”, kaže ona. “Mada mi je drago da smo ovo uradili, jer smo konačno naterali ljude da razgovaraju o važnijim stvarima.”

Mitićevoj je bilo važno da je, zahvaljujući rasprostranjenoj pokrivenosti medija nakon napada, srpsko društvo počelo da u javnosti priča o ratnim zločinima koji su počinjeni i o ulozi počinilaca istih, pa su imali priliku da vide “pravo lice” Vučića i njegove stranke.

“Ne možete da se pretvarate da ste proevropski orijentisani, a da onda tučete aktiviste i promovišete ratne zločince — to se tako ne radi”, kaže ona. “Važna poruka je ta da je očigledno da ne živimo u veoma demokratskom društvu, kada imate političke protivnike, a vi samo odete i pretučete ih. Tako se ne postupa sa borcima za ljudska prava u jednoj demokratskoj zemlji.”

Anita Mitić je odlučna u tome da će govoriti protiv kršenja ljudskih prava, što je odluka zbog koje se našla na meti srpskih vlasti i provladinih medija. Zasluga za fotografiju: Anita Mitić.

Organizacije za ljudska prava stalno ističu da Srbija mora da se suoči sa svojom ulogom u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, uključujući procesuiranje visokih zvaničnika koji su učestvovali u ratnim zločinima. Predsednik Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić su posebno meta kritika zbog štićenja i hvaljenja osumnjičenih i osuđenih ratnih zločinaca.

Mitićeva je svesna toga da svoju bezbednost i bezbednost svojih kolega može da dovede u opasnost ako se odluči da otvori diskusiju o ratnim zločinima koje je orkestrirao Milošević devedesetih godina. Nekoliko dana posle napada u Beškoj, ona je došla na posao, gde je pronašla nalepnice preko celih ulaznih vrata. Na njima je pisalo “Za šačicu [stranog] novca, oni su prodali svoju domovinu, majku i svog oca”.

Ipak, ona je odlučna da neće odstupiti ili prestati da se bori za ono u šta veruje. “I dalje mislim da je vredno toga, jer živimo u ovom društvu i ovoj zemlji koji su puni straha i najveća prepreka promenama je strah”, kaže ona. “Nekako mislim da mi inspirišemo ljude da uzvrate udarac. Kad god nešto nije kako treba, usprotivite se i kažite šta ne valja. Ne možemo da imamo kriminalca u javnoj sferi, a to je bilo u domu kulture koji je državna institucija koju finansira javnost.”

Ja sam srce Srbije — brinite se o meni!

Mitićeva, koja sada ima 26 godina, rođena je i odrasla u Beogradu. Dok je bila dete, bila je svesna da njen grad privlači mnogo pažnje, jer su protesti protiv Miloševića redovno održavani na ulicama prestonice. Međutim, ona nije imala pojma da živi u centru regiona koji je rastrzan krvavim ratovima.

Kada se osvrće na taj period, dva sećanja iz detinjstva joj se javljaju u mislima. Prvo je o danu kada je njena majka, zubarka, došla kući i ispričala priču o tome kako je jedan njen pacijent rekao da “ljudi u Sarajevu uzgajaju paradajz na balkonu”. To se desilo tokom četvorogodišnje opsade Sarajeva, kada su građani glavnoga grada Bosne i Hercegovine bili zarobljeni od vojske bosanskih Srba i odsečeni od dobijanja namirnica — ona, kao dete, nije znala šta to sve znači.

Onda, 1999. godine — kada je imala 8 godina — priseća se kako je slušala o hladnjači na kamionu, koja je prevozila tela, i koja je upala u Dunav. Kasnije je otkriveno da je kamion prenosio tela kosovskih Albanaca koji su iskopani iz svojih grobova da bi bili prevezeni i uronjeni u reku u blizini srpsko-rumunske granice; dve godine kasnije, ova tela su bila među onih 700 žrtava rata na Kosovu koje su otkrivene u masovnoj grobnici u Batajnici, blizu Beograda, što je zemljište u vlasništvu Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije.

Iako to nije shvatila tada, ovi događaji će kasnije uticati na tok njenog života.

Mitićeva je februara 2008. gledala na televiziji slavlje u Prištini, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. “Eh, htela bih da nekad vidim taj spomenik, ali se to neće desiti”, Mitićeva se seća kako je rekla svojoj sestri nakon što je videla da se otkriva spomenik “Njuborn” posvećen nezavisnosti u glavnom gradu Kosova. “To sam mislila jer sam [verovala] da nije moglo da se ode na Kosovo.”

"Preispitivala sam čitav svoj život, svoje obrazovanje, svoje roditelje i sve ostalo kako bih došla do nečega što je najpribližnije istini."

Anita Mitić

Nekoliko meseci kasnije, dok se šetala ulicom u svom rodnom gradu, videla je jednog mladića sa nalepnicom na ruci sa sloganom: “Ja sam srce Srbije. Brinite se o meni”. Te jednostavne reči su odražavale ono kako se Mitićeva osećala; ona se osećala vrlo frustrirano kada god bi čula dobro uvežbanu mantru “Kosovo je srce Srbije”, iako tada nije razumela zašto. “Samo sam osećala da tu nešto ne štima”, kaže ona.

Mitićeva je primetila da je mladić sa sloganom bio aktivista YIHR-a. Ona je uradila pretragu o ovoj organizaciji, pisala im i uskoro je postala njihova volonterka. U to vreme je slušala predavanje o raspadu bivše Jugoslavije i dešavanjima koja su usledila; imala je 18 godina i studirala je političke nauke na Univerzitetu u Beogradu, ali je to bio prvi put da je učila o zverstvima koje je srpska država počinila u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu.

“Osećala sam se izmanipulisano, jer nisam o tome govorila, jer sve što može da se čuje jesu neke glasine i nešto o nekim ljudima”, kaže ona. “Moj deda je bio Hrvat, moja majka i ja imamo pola naše porodice [u Hrvatskoj], a ja još nisam znala ništa o ratu. Znala sam da moja majka nije mogla da ide u Hrvatsku [dok sam bila mlađa], ali nisam znala zašto.”

Njena prva poseta Kosovu je ostavila najjači utisak na nju. Samo godinu dana nakon što je rekla svojoj sestri da verovatno nikada neće imati priliku da vidi uživo spomenik “Njuborn”, ona se obrela sa kosovskim Albancima u prištinskim barovima i kafićima. Ovo putovanje je organizovala kancelarija YIHR-a iz regiona, kao deo jednog od desetina programa poseta organizovanih za mlade ljude od strane ove organizacije od njenog osnivanja 2003, sa ciljem povećanja komunikacije između podeljenih društava.

“O Kosovu sam imala najviše predrasuda — predrasuda o Albancima. Slušala sam priče o morskoj obali u Hrvatskoj i kako su odlazili na Olimpijske igre u Sarajevo, ali niko ne priča o odlasku u Prištinu”, kaže Mitić, ističući kako su mediji u Srbiji koji izveštavaju o Kosovu uticali na njenu percepciju. “Kada sam otišla u Prištinu prvi put, upoznala sam aktiviste iz YIHR-a na Kosovu koji su mi sada vrlo bliski prijatelji. To je bio prvi put u mom životu kada sam pomislila: ‘Dobro, ako je ovo tako velika laž o kojoj ste mi pričali celi život, o čemu ste još lagali?’”

Mitić nije imala pojma o Kosovu dok ga nije posetila tokom izleta YIHR-a kada je već bila malo zrelija. To je bilo iskustvo koje ju je, kako kaže, nateralo da preispita sve što joj je ikada rečeno. Zasluga za fotografiju: Anita Mitić.

Na Kosovu je slušala priče o čitavoj deceniji segregacije devedesetih godina, kućnim školama, etničkom čišćenju i deportaciji i o onima koji su izbegli masakre koje su orkestrirale srpske snage.

“Doslovno je to trenutak u kom sam počela da preispitujem sve što sam učila, jer sam se zaljubila u Prištinu prvi put”, kaže ona. “Bila sam u fazonu, ‘ako ste Prištinu krili od nas, šta još treba tek da otkrijemo?’ Preispitivala sam celi svoj život, svoje obrazovanje, svoje roditelje i sve ostalo kako bih došla do nečega što je najpribližnije istini.”

Odlučna da ne zaboravi

Mitićevu su 2016. godine teretili da je prekršila srpski Zakon o javnim okupljanjima. Prošlog leta, neposredno pred dvadesetu godišnjicu genocida u Srebrenici, Mitićeva je bila među aktivistima koji su učestvovali u događaju koji je planiran kako bi se odala pošta žrtvama. Tokom simboličnog izlaganja pod nazivom #sedamhiljada, aktivisti su hteli da skupe 7.000 ljudi — koji predstavljaju približan broj srebreničkih žrtava koje su identifikovane — van zgrade skupštine u Beogradu. Potom, dan pre zakazanog događaja, srpski ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je zabranio skupove u Beogradu, naglašavajući bezbednosne rizike.

“Oni ne mogu da nam zabrane da komemorišemo genocid, nećemo ćutati na to”, napisala je ona na Fejsbuku kao odgovor na ministrovu zabranu, dok je pozivala svoje prijatelje da, bez obzira na to, obeleže ovu godišnjicu. Na osnovu njene objave, policija ju je identifikovala kao jedinog organizatora malog skupa koji je održan kasnije istog dana uz sveće i odštampane brojeve. Njen slučaj još nije razrešen, jer nikada nije pozvana da se pojavi pred sudom.

Kako bi se 2015. obeležila dvadesetogodišnjica genocida u Srebrenici, Mitićeva i drugi aktivisti su upalili sveće u Beogradu da bi komemorisali žrtve, prkoseći tako zabrani skupova. Zasluga za fotografiju: Anita Mitić.

Uprkos pretnji da će biti procesuirana, organizacija Mitićeve je i dalje bila uporna u tome da otvori diskusiju o prošlosti. U martu prošle godine, na 17. godišnjicu od Masakra u Suvoj Reci, gde su srpske policijske snage ubile 48 kosovskih albanskih civila, YIHR Srbija je organizovala marš sa aktivistima za ljudska prava od centra Beograda do predgrađa Batajnice, gde su bačena mnoga tela ovih žrtava. Njihov cilj je bio da podignu svest o postojanju masovnih grobnica i neuspehu da se procesuiraju počinioci.

“Važno je razgovarati o zaostavštini devedesetih, jer se ljudi ne sećaju šta se desilo i ljudi koji su kasnije rođeni ne znaju ništa”, Mitićeva kaže. “Zato je naš slogan za suočavanje sa prošlošću sledeći: ‘Premladi da bismo se sećali, odlučni da ne zaboravimo’.”

Ono što Mitićevu gura napred jesu znanje koje je stekla u protekloj deceniji i odgovornost koju oseća zbog sećanja na žrtve rata — kao i budućnost drugih mladih ljudi. “Osećala bih se osramoćeno kada bih, iako znam šta se sve desilo, samo okrenula leđa tome”, kaže ona.

YIHR-ov moto, kada je reč o suočavanju sa prošlošću, jeste “Premladi da bismo se sećali, odlučni da ne zaboravimo”. Zasluga za fotografiju: Anita Mitić.

Danas, kada je Mitićeva u društvu mladih ljudi iz Srbije tokom svog programa posete Prištini, ona se uvek priseti uticaja svoje prve posete ovom gradu. Čim dođu na autobusku stanicu, ona primećuje strah na njihovim licima, ali ipak želi da oni steknu sopstvene utiske.

“Oni su uplašeni, pa ih onda tako ostavimo — ne postavljamo pitanja, samo plivamo uz reku”, kaže ona. “Onda se obremo u Prištini uz pivo i piće i vidi se kako sve to onda nestaje. Koliko je samo lep naš posao kada vidimo da se ljudi promene za pola sata!”

Iako je njen aktivizam bio izazovan i “emotivni rolerkoster”, upravo su ovi trenuci ti koji je podsećaju na vrednost suprotstavljanja mejnstrimu i govorenja u javnosti o nekoj važnoj temi.

“Promenljivo obrazovanje, promenljiva politika, promenljivi narativi… znam da se ne može sve odjednom promeniti, ali se negde mora početi, makar se mora početi diskusija o tome”, kaže Mitićeva. “Postoji jedan citat: ‘Sve dok postoji tama, postojaće i izlazak sunca’. Ja na to tako gledam — ja volim izlaske sunca, posebno posle žurke!”K

Ilustracija: Majljinda Hodža / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI