Jedan na jedan | Film

Sami Mustafa: Bioskop može promeniti živote više od politike

Piše - 24.04.2018

Nagrađivani reditelj govori o varljivom prikazivanju Roma na filmu i sledećoj generaciji koja pokušava da to promeni.

Otkako bioskop postoji ne manjka filmova koji prikazuju Rome kao beskućnike, krijumčare, gatare, prosjake i ulične muzičare. S druge strane, nova platforma ima za cilj da prikaže inkluzivniji portret romske zajednice, sa različitim pričama i realnostima običnih ljudi koje prevazilaze ove ‘egzotične’ i ‘izmučene’ Rome.

Zajedno sa malobrojnom ekipm reditelja i producenata, nagrađivani nezavisni reditelj Sami Mustafa nedavno je pokrenuo Romski omladinski bioskopski projekat FOKUS! sa izborom od 100 filmova koje su napravili Romi. Na osnovu ukorenjenog verovanja o moći bioskopa u borbi za ljudska prava, projekat ima nameru da se pozabavi stereotipima i rasizmom protiv romske zajednice povećanje broja kvalitetnih filmskih događaja i povezanih edukativnih aktivnosti.

Mustafa, kosovski Rom koji trenutno radi u Francuskoj, radio je produkciju, režirao ili napisao scenario za više od 20 dokumentaraca, doku-fikcija ili promotivnih filmova o svojoj zajednici, ljudskim pravima i projektima nevladinih organizacija na Kosovu, u Srbiji, Sloveniji, Bosni i Hercegovini i u Francuskoj. Njegovi filmovi su osvojili brojne nagrade i prikazivani su na prestižnim filmskim festivalima — kao što je onaj u Kanu 2007. (“Put kući”).

FOKUS! je kulminacija Mustafinog rada sa Filmskim festivalom Roling (Rolling), inicijativom koju su prvobitno ustanovile nevladine organizacije Romavud (Romawood), koju on predvodi, i Balkan sanflauers (Balkan Sunflowers). Kao umetnički direktor, odigrao je ključnu ulogu u pružanju pomoći kako bi Festival postao jedan od priznatijih kosovskih kulturnih događaja, dok se obezbeđuje dinamični prostor za podsticanje umetničkog izražavanja romske omladine i istovremeno okupljanje filmova o Romima i filmova romskih autora na ekranu. Dok se očekuje da će festival ponovo početi u oktobru, nedavno pokrenut projekat može da se koristi kao referenca za druge međunarodne festivale i za sve koji žele više da nauče o romskim rediteljima ili temama čiji su akteri Romi.

Pored baze podataka sa filmovima o Romima i od Roma, projekat FOKUS! sadrži i obrazovni komplet za prikazivanje različitih tema koje edukatori i filmski profesionalci mogu slobodno da preuzmu kako bi pomogli da se sačini obrazovni program za prikazivanje, petodnevna obuka za omladinske radnike i daju saveti o tome kako organizovati filmske projekcije i filmske festivale o romskim pitanjima.

Filmovi Samija Mustafe su prikazivani na istaknutim filmskim festivalima, uključujući onaj u Kanu. Fotografija: Sami Mustafa.

K2.0 je razgovarao sa Mustafom preko Skajpa da bi diskutovali o projektnoj ideji, kako reditelji mogu da urade više da bi precizno oslikali stvarnost u kojoj žive Romi i o moći filma koji se bori protiv duboko ukorenjenih stereotipa.

K2.0: ‘Filmovi koje prave Romi i koji su o Romima’ nalaze se u središtu Filmskog festivala Roling od 2009. — sada se nalaze i u centru pažnje novog Romskog omladinskog bioskopskog projekta FOKUS! Kako se ova tranzicija desila?

Sami Mustafa: Projekat FOKUS! počinje sa idejom Filmskog festivala Roling, u suštini. Jer je zaista najteži deo kod organizovanja takvog festivala upravo dobijanje pristupa tim filmovima. Ponekad, pre izdanja [festivala] ljudi su provodili dosta vremena tražeći filmove i to je trajalo mesecima — u stvari, upoznavanje tih filmova i pisanje ljudima, pisanje institucijama i kulturnim centrima kako bismo saznali više o filmovima.

Imali smo prvo izdanje, drugo, treće i tako dalje, a filmovi su počeli da se gomilaju. Kao što vidite, ima dosta filmova, dosta bitnih tema koje treba da [postanu] pristupačne svima i mi smo pomislili: ‘Šta ćemo sada da radimo?’

Mnogi ljudi su nam prilazili kako bi se s nama konsultovali o romskim filmovima za svoje specijalne programe koje imaju na svojim festivalima, na primer. Većinom vremena je to bilo nešto što sam radio u svoje slobodno vreme — pomažući na drugim festivalima — i to mi je oduzimalo dosta vremena. Na kraju… mi [nevladine organizacije Romavud sa Kosova, Somani (Somany) u Francuskoj i Firen Amenka (Phiren Amenca) u Mađarskoj] dobili smo ideju o kreiranju ovog resursnog centra, da bi ovi filmovi mogli da budu dostupni svima. Sav ovaj dugotrajan rad je obavljen da bismo otkrili ove filmove.

Ovi filmovi nisu puka kolekcija, nisu samo baza podataka, već pripovedaju i o pričama, prošlostima, razmeni mišljenja i razumevanju koje postoje između tema i diskusija. A neki od njih su zaista, zaista prelepi filmovi.

"Mi smo, u suštini, skupili 100 filmova od dvadesetih godina 20. veka naovamo; problem je u tome što je do sedamdesetih godina napravljeno vrlo malo filmova o Romima."

Koliki pristup filmovima imaju posetioci vašeg veb-sajta? Da li se tamo nalaze samo najbitnije informacije o njima ili ljudi mogu i da gledaju filmove?

U ovom trenutku imamo samo spisak filmova i onda imate i sve tehničke informacije o filmovima. Takođe, imate kontakt informacije reditelja ili distributivne firme koje imaju pristup reditelju. Ima dosta filmova koje su ljudi otpremili onlajn ili na Jutjub (YouTube). Ali u ovom trenutku zaista je reč o platformi na kojoj imate više informacija o tome kako da pristupite ovim filmovima.

Na veb-sajtu se navodi da on sadrži 100 filmova. Da li postoji neka simboličnost ove brojke?

Sa cifrom 100 smo pokušali da proslavimo 100 godina [Roma u] kinematografiji. Kada ovo kažemo, onda mislimo na početke od [Čarlija, Charlie] Čaplina (Chaplin), jer mnogi veruju da je Čaplin imao pretke Rome. Mi smo, u stvari, pokušali da napravimo neku vrstu vremenske linije sa filmovima od trenutka kada je on napravio svoj prvi film — što je jedan od prvih priznatih filmova — pod nazivom “Skitnica”.

Dakle, mi smo, u suštini, skupili 100 filmova od dvadesetih godina 20. veka naovamo; problem je u tome što je do sedamdesetih godina napravljeno vrlo malo filmova o Romima. A mnogi su proizvedeni posle 2000, posebno dokumentarci.

Zašto mislite da postoji veće interesovanje reditelja za bavljenje ovim temama o romskom narodu od 2000. godine? Ili to ima veze sa činjenicom da postoji veći broj reditelja Roma u poslednjih nekoliko godina?

Verujem da to potiče od nove i pristupačne filmske opreme i povećanog broja nezavisnih reditelja i aktivista koji poseduju istu. Nekoliko romskih reditelja se, takođe, pojavilo, ali broj filmova koje prave Romi nije visok. Oko 300 (ili čak više) filmova je proizvedeno od 2000. o romskoj zajednici i možda između 7 i 10 međunarodno priznatih filmova koje su napravili Romi, uključujući one koje je režirao Toni (Tony) Gatlif.

Mnogi filmski kritičari tvrde da su romski protagonisti često hiperbolizovani, stereotipisani i romantizirani kada se prikazuju na filmu. Kako na to gledate?

Ovo je, takođe, bio jedan od razloga zbog kog smo počeli sa [Filmskim] festivalom Roling. Najbolji primer su filmovi [Emira] Kusturice. Njegov rad se prikazuje kod masovne publike, gde se kreiraju sve ove negativne slike o Romima koje nemaju nikakve veze sa stvarnošću. A iako sednete i gledate ove filmove, nasmejete se do suza, dopadaju vam se, sviđaju vam se likovi, ali kada drugi put razmislite o tome… onda vidite da to nije realnost.

"Mnogi reditelji imaju tendenciju prikazivanja najgorih delova -- klišea koje svi poznaju."

To je razlog zbog kog nikada nismo pokazali, na primer, Kusturičine filmove [na festivalu] — ja sam prikazao “Vreme Cigana”, ali je to učinjeno zbog političke konotacije filma, a ne zbog tumačenja Roma u istom.

Kolekcija filmova koje prikazujemo: filmovi koji nisu prikazani u romantizovanoj formi, filmovi koji nisu prikazani na egzotičan način [što je glavni fokus festivala]. Naravno da ima dosta filmova i drugačijih realnosti, sa mnogo siromaštva i sa ljudima koji nisu obrazovani i koji se nalaze u užasnim situacijama; ovo je stvarnost koju ne možete da izbegnete kod ove vrste filmova. Ali sa filmovima poput “Spartaka i Kasandre”, upoznajete te ljude tako što ih posmatrate, zavolite ih i uživate u filmu —  i to je to. Nema ništa o Romima, nema ničega o generalizaciji, nema ničega o targetiranju nekih ljudi ili ograničavanju nekoga na stereotipe.

U suštini, to je ono što pokušavam da uradim u svojim filmovima. Kao romski reditelj sam napravio “Zakonom zarobljen”, što je film koji pripoveda priču o dvojici braće. Ali neću romsko pitanje da uplićem u to. Prosto smo pokazali kako oni preživljavaju i kako prolaze kroz život, a to je nešto što, nažalost, dosta izostaje; svi žele da… mnogi reditelji imaju tendenciju prikazivanja najgorih delova — klišea koje svi poznaju. [Potrebno je] prikazati nešto drugo sem egzotike i romantike.

Mustafa je 2015. objavio dokumentarni film “Zakonom zarobljen” u kom se vodi borba dvojice braće koji su iz Nemačke deportovani na Kosovo 2010. Fotografija: Kafaet Prizren sa snimanja “Zakonon zarobljen”, autor Sami Mustafa.

Takva egzotizacija i romantizacija romske zajednice je, ipak, distinktivna karakteristika mnogih filmova. Da li mislite da ova vrsta prikazivanja Roma odvraća pažnju od onoga što je realnost i potcenjuje sistematsku diskriminaciju?

Ne samo da postoje egzotizacija i romantizovanje, već i prikazivanje Roma kao žrtava, što služi kao sistematska diskriminacija. Tu je samopredstavljanje bitno. Romi u nekim delovima Evrope i dalje žive u karavanima, u nekim drugim mestima im je zabranjeno da žive u karavanima, u nekim državama žive u getoima i u uslovima ekstremnog siromaštva, što je nešto što daje ‘inspiraciju’ rediteljima/umetnicima da prevaziđu realnost.

U mnogim jugoslovenskim filmovima se prikazuje život romskog naroda, a mnogi tvrde da su u Jugoslaviji Romi bili vidljiviji prvi put zbog toga što su prikazivani u tim filmovima. Ali, generalno gledano, da li mislite da je jugoslovenski film na bilo koji način bio fer prema predstavljanju romskog naroda ili je to dodatno uticalo na produbljivanje duboko ukorenjenih predrasuda?

Životni stil Roma i njihova kultura su nadahnuli brojne reditelje da proizvedu filmove o njima. Ima onih koji su prikazali realnost Roma, kao što su “Skupljači perja” (“I Even Met Happy Gypsies”) autora Aleksandra Petrovića, [ali] u filmu “Crna mačka, beli mačor” autora Emira Kusturice, reditelj prikazuje imaginarne Cigane koje ‘volimo’ da vidimo na našim ekranima na sasvim novom nivou — smešni, čarobni i kriminalci, što potiče iz naše sistematske imaginacije o stereotipima i diskriminaciji.

Sugerisali ste da nisu samo romski reditelji oni koji bi trebalo da se bave temama koje se tiču romske zajednice. Ipak, da li mislite da postoji razlika u pristupu filmskim temama za Rome koji su reditelji i za one koji nisu Romi?

Teško je ponekad znati, jer postoji veliki broj sjajnih filmova o Romima koje su napravili reditelji koji nisu Romi i, nažalost, ima onih reditelja koji prikazuju romske zajednice kao lopove i kriminalce. Osetljivost tema se zasniva na već poznatom saznanju [o stereotipima] i oni se oslanjaju na svoje lične reference.

Dakle, mislim da postoje dve strane. Ponekad je teško prepoznati razliku, a ponekad postoji ogromna razlika. Pošto je kinematografsko tržište ogromno i konkurentsko, 10 [ili otprilike toliko priznatih] u svetu romskih reditelja možda neće napraviti veliku razliku, ali će utabati stazu za novu i mlađu generaciju reditelja.

Filmovi u projektu FOKUS! su podeljeni na tematske kategorije, kao što su asimilacija, Holokaust nad Romima, aktivizam Romkinja. Šta mislite, koliko se zaista o ovim temama diskutuje u medijima?

Mislim da toga nema. Ja to vidim samo zato što se time bavim. Nalazim se u mehuru sa istomišljenicima koji uvek cirkulišu sa istim informacijama. Dakle, postoje informacije o tome, ali ima mnogo onih koji ne znaju ništa o tome, oni ne znaju šta znači biti romski aktivista, šta znači biti neko takav.

Vrlo zbližena grupa ljudi vidi šta se dešava i razumeju ono što se događa. Na primer, ako govorite o prisilnoj deportaciji Roma iz Nemačke na Kosovo [nakon sporazuma između dveju država], na Kosovu znamo da ima Roma koji se vraćaju iz Nemačke, a to je očigledno, jer odjednom viđamo nova lica u našem selu.

Ali, na primer, ljudi u Nemačkoj ne znaju ništa o deportaciji Roma iz Nemačke na Kosovo. A kada sam pravio [“Zakonom zarobljen”], na primer, shvatio sam da niko ništa ne zna o ovoj temi. Video sam da ima nekoliko članaka koji su u opticaju, ljudi pišu o tome, demonstriraju protiv toga, a to je, ponovo, krug koji me drži u mehuru sa ovom temom.

Mustafa u svom radu prikazuje različite realnosti Roma, ali ističe da je ovo jedan od izuzetaka od norme. Fotografije: Selami Prizren sa snimanja “Zakonom zarobljen”, autor Sami Mustafa.

I ne govorimo ovde samo o dvojici braće [iz filma] koji su deportovani, već je reč o više od 10.000 ljudi i oni se deportuju i dan-danas. Mislim da nije stvar u ljudima koji ignorišu ovo pitanje, već mediji ne obraćaju dovoljno pažnje na to kako će da prenesu poruku.

Isto je za [Rome žrtve] Holokausta koji je postao krupna tema u poslednjih nekoliko godina, da se zaista prizna da se desio Holokaust nad Romima u Drugom svetskom ratu. A ova [borba za odavanje priznanja] traje mnogo godina — reč je o borbi nekoliko ljudi koji su hteli da se tom događaju oda prizanje. Tek sada neke države priznaju da se desio Holokaust [nad Romima]. Ali, ponavljam da ljudi nemaju svest o ovakvim stvarima.

Kada vlade ne uspeju da unaprede živote, uprkos proizvodnji dokumenata i politika, da li kinematografija može da pomogne da se popuni praznina nepravde i isključenosti?

Mislim da može. Jedina stvar u koju verujem je umetnost i kultura, uključujući film u ovom slučaju. To je jedini način da se razumeju drugačiji ljudi, da se razume pozicija različitih zajednica, manjina i ljudi koji potiču iz raznih zemalja.

Onda, naravno, imate političko pitanje o tome kako da unapredite uslove u kojima žive ljudi i onda se uvek nešto stavlja na papir, a stvari na papiru ima napretek. Romi u Evropi postoje od Srednjeg veka i jedna su od najvećih zajednica u Evropi. Pa čak i danas, ono što se dešava u Francuskoj, što me sasvim izluđuje i što nije slučaj na Kosovu, jeste da znate da su ljudi sasvim odvojeni, da žive sasvim van društva.

"Sa filmom saznate za sve te priče; to je moćno oruđe za promene mentaliteta ljudi gledajući u druge priče, gledajući u druge ljude."

To traje već godinama i decenijama, sve je isto i ništa se ne menja. Ono što se menja je vreme — ljudi stare i drugi odrastaju, a napori [francuske] vlade da se poboljšaju životni uslova Roma su nepostojeći. Na Kosovu je to više političko pitanje, situacija na Kosovu kojoj većina ljudi svejedno nema posao, ali mislim da je situacija mnogo drugačija u Francuskoj.

Ne verujem u politike. Mislim da bi oni trebalo da sprovedu šta god kažu. Sa filmom… saznate za sve te priče; to je moćno oruđe za promene mentaliteta ljudi gledajući u druge priče, gledajući u druge ljude; to zadire u živote i srca ljudi. Jer, nije stvar u tome da se odgleda film o drugim ljudima, već veći deo vremena u kom se pravi odraz života tih ljudi. Upravo tu film nastupa kao moćno oruđe za igranje uloge u društvu i bolje razumevanje drugih ljudi, drugih zajednica.

Mnogi svetski reditelji u različitim intervjuima pominju svoj rodni grad kao izvor inspiracije, gde sećanja iz detinjstva imaju veliki uticaj na njihov potonji rad. Kako stvari stoje kod vas? Kakav je uticaj imala Plemetina na vaš rad?

Svi smo izgrađeni ili porasli sa različitim uticajima koji su vršeni na nas, a što nas čini ljudima kakvi sada jesmo. Reditelji i umetnici imaju tendenciju prikazivanja ovih razlika, jer je to sigurna referenca na ono u šta verujemo, a mi i verujemo da postoji više od pukog života u malim komšilucima i getoima.

Odrastanje u Plemetini me je napravilo čovekom kakav sam danas. Život sa Romima, Srbima i Albancima, svako od nas na svom ćošku, a meni je delovalo da je bilo poprilično normalno dok se rat nije desio. Tada je geto stvoreno, sprečavajući nas da se iselimo iz sela i svi za to krivimo jedni druge. Otada, sa filmovima koje sam napravio, sa festivalima koje sam organizovao, pokušao sam da okupim ljude, da nas podsetim na ono ko smo nekad bili, da razumemo bolje jedni druge.

Ovaj razgovor je uređen radi dužine i jasnoće. Intervju je sproveden na srpskom.

Fotografije: Sami Mustafa.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI