Prošlo je više od tri meseca od parlamentarnih izbora, nakon cele godine neformalnih kampanja. Još od prošle godine, politički život na Kosovu je bio fokusiran samo na izbore, a ne na unutrašnji razvoj ili spoljnu politiku. Sada, u zatvorenom samouništavajućem krugu, političke partije zapale su u igru optužbi vezanih za izbor predsednika Skupštine. Ovo je veštački izazvana kriza koja zapravo prikriva nevoljnost da se formiraju koalicije i istinsko odbijanje da se politički posveti državotvornoj agendi.

Do sada smo videli osamnaest neuspelih pokušaja u izboru predsednika Skupštine, politički cirkus koji je normalizovao potpuno nepotreban zastoj. Krizu su namerno izazvali u fazi formiranja institucija, gde ne postoje jasni zakonski ili ustavni rokovi, što omogućava političkim akterima da deluju u “sivoj zoni”, bez direktnih posledica po svoje partije, ali sa teškim posledicama za funkcionisanje države.

Ova blokada nije jednostrana. Krizu podstiče i stranka pobednica izbora, Pokret Samoopredeljenje (LVV), koja snosi odgovornost za formiranje institucija i pokušava da neguje narativ “svi su protiv nas”. U blokadi učestvuju i najveće bivše opozicione stranke – LDK, PDK i AAK. Ta opozicija se u javnosti veštački predstavlja kao jedinstveni blok. U stvarnosti, ta opozicija ne predstavlja ujedinjen front, uprkos zajedničkom iskustvu u vlasti.

Najporaznija činjenica je da ovaj politički zastoj i kašnjenje u formiranju institucija nisu uzrokovani iskrenom potrebom za usklađivanjem politika, već su proizvod stare političke logike, zasnovane na trgovanju i kalkulacijama s brojevima u Skupštini. To se dešava u trenutku kada Kosovu hitno treba politički konsenzus i pravac, kako na unutrašnjem, tako i na međunarodnom planu.

Sada je jasno da politička kultura u zemlji, naročito kada je reč o izborima i formiranju koalicija, nikada nije bila dovoljno razvijena niti zrela da se fokusira na vladine programe ili ideološki profil stranaka. Umesto toga, političkom scenom dominirali su dogovori iza zatvorenih vrata o raspodeli vlasti i funkcija, često vođeni ličnim interesima, što je dovelo do svojevrsnog zarobljavanja države i gubitka jasnog političkog pravca, u kojoj se vlast jednostavno deli među nekolicinom stranaka.

Kosovo i njegovi/e građani/ke skupo plaćaju odbijanje političke klase da razume potrebu za kompromisom, u višepartijskom sistemu koji je upravo zamišljen da funkcioniše na osnovu saradnje i dogovora između stranaka. Nijedna stranka ne može da vlada sama – i to nije mana, već osobina koja štiti demokratiju. Sistem je osmišljen tako da spreči dominaciju i podstakne kompromis. A kompromis zahteva političku kulturu. Zahteva lidere/ke koji/e razumeju da vlast nije cilj sama po sebi.

Još je zabrinjavajuće što se ovakav pristup dodatno ojačava upravo kroz javno mnjenje, kroz glasove elita, civilnog društva i medija, koji se ne fokusiraju na sadržaj vladinog programa, već na pitanja poput: “Ko ima glasove?”, “Ko će postati predsednik/ca Skupštine?” ili “Ko može biti premijer/ka ili predsednik/ca države?” To dodatno podstiče jednu opasnu stvarnost, u kojoj je jedino bitna vlast, a ne sadržaj. Tako se doprinosi ideji da je pojedinac u centru, uz apsurdno insistiranje na određenoj političkoj figuri za predsednika/cu Skupštine, za koju se zna da neće biti izglasana – ne da bi se rešila situacija, već da bi se ona blokirala.

Dakle, ovo nije samo politička kriza – ovo je kriza jednog modela političkog delovanja koji se uopšte ne dovodi u pitanje. Jedini cilj je da se obezbedi rezultat na narednim izborima koji bi omogućio vlast s “odrešenim rukama”, što više liči na autokratski, nego na pluralistički model, sa snažnim mehanizmima kontrole vlasti.

Država na autopilotu uoči otvaranja kampanje za lokalne izbore

Dana 15. marta, Centralna izborna komisija objavila je rezultate izbora održanih 9. februara. Od tada, kada je postalo jasno da nijedna stranka nema potrebnu većinu za samostalno formiranje vlade, jedan od najizglednijih scenarija bio je upravo namerno odugovlačenje i blokada. Iako među najmanje poželjnim, scenario odugovlačenja bio je najpredvidljiviji, jer se formiranje vlade s prostom većinom od 61 poslanika/ce ne doživljava kao održiva opcija za političke stranke. Takva vlada bi teško opstala, niti bi bila sposobna da se suoči s politički osetljivim procesom, kakav je izbor predsednika/ce.

Iako mandat predsednice ističe u martu 2026, stranke već sada prave kalkulacije koje prevazilaze običan dogovor o formiranju vlade. U jeziku partijskih pregovora, pozicija predsednika/ce se takođe pojavljuje kao ključna za političke dogovore. To čini da stranke imaju malo ili nimalo interesa da deluju ka stvaranju institucija, jer ukoliko izbor predsednika/ce ne uspe, zemlja ide na izbore 2026. godine – što bi direktno ugrozilo njihove političke i izborne interese. Stoga im ostaje glavni cilj: mart 2026. i upravljanje brojevima potrebnim za izbor predsednika/ce.

Zato, slično “bugarskom scenariju”, u kojem zemlja duže vreme ostaje pod tehničkom ili privremenom vladom, Kosovo rizikuje da provede više od godinu dana bez stabilne vlade. Dakle, upravo je to pitanje koje će odrediti ravnotežu moći na političkoj sceni u godinama koje dolaze.

Kao da kriza na centralnom nivou nije dovoljna, političke stranke su već otvorile kampanju za lokalne izbore, koji se očekuju krajem godine. To dodatno slabi volju za kompromisom i rešavanjem krize na centralnom nivou, jer bi svaki potencijalni potez tamo bio nepopularan u očima partijskih ega i narativa koje su servirali svom biračkom telu.

Lokalni izbori, koji bi zapravo trebalo da se fokusiraju na konkretna pitanja poput urbanog planiranja, lokalnih usluga, budžeta, upravljanja otpadom i javnog prevoza, mogli bi da zanemare sve to. Razlog je u tome što se u javnosti sporadično testira jedan predlog – održavanje parlamentarnih izbora krajem ove godine, paralelno s lokalnim. Političkim partijama odgovara da “pobede” na lokalnim izborima, potpuno zanemarujući lokalne debate, konkretne potrebe građana/ki i izazove sa kojima se suočavaju opštine.

Oni koji guraju ideju objedinjavanja dva izborna procesa treba da shvate da su posledice po lokalnu demokratiju štetne i dugoročne. Opštinski nivo na Kosovu, naročito nakon procesa decentralizacije koji je započet 2008. godine, stekao je značajan stepen autonomije i ima ključnu ulogu u pružanju javnih usluga i jačanju lokalne demokratije. Ta bliskost s građanima/kama i težina lokalne vlasti pretvorili su je, za većinu stranaka koje se bave trgovinom političkih usluga, u instrument za očuvanje izborne baze kroz klijentelističke mreže.

U poslednjim godinama, sve napetiji odnosi između centralnog i lokalnog nivoa, podstaknuti dubokom političkom polarizacijom, ometaju normalno funkcionisanje brojnih opština. Kao posledica toga, cilj političkih partija više nije podela odgovornosti, već što veća kontrola nad oba nivoa vlasti. Ovoga puta kroz pokušaj da se izborni procesi ukrste i instrumentalizuju, radi uskih partijskih interesa.

U tom kontekstu, javno mnjenje, stručnjaci/kinje, mediji i civilno društvo treba da izvrše pritisak da se ta dva procesa ne mešaju. Lokalni izbori nisu poluga za veliku političku trku. Oni su ključni mehanizmi za dobrobit građana/ki u naredne četiri godine i za garantovanje funkcionalne nezavisnosti opština. Održavanje lokalnih izbora istovremeno s parlamentarnim ne samo da potkopava legitimitet i težinu lokalnog glasa, već i narušava jedno od osnovnih načela demokratije – podelu vlasti i političkih agendi prema nivou odgovornosti. Lokalni izbori treba da budu za građane/ke, za opštine, za svakodnevne probleme – a ne za velike kalkulacije moći na centralnom nivou.

Politička kriza: neuspeh spoljne politike koji podriva državu iznutra

Kosovo se nalazi u dubokoj tački zastoja, gde se spoljna politika pogoršava. Gubici na međunarodnoj sceni više nisu samo pitanje imidža: oni direktno utiču na sposobnost zemlje da upravlja, sprovodi reforme i ojača svoj položaj u procesu evropskih integracija.

U međuvremenu, osnovne funkcije države ostaju blokirane.

Kosovo je jedina zemlja u regionu pod kaznenim merama Evropske unije (EU). U bilo kojoj drugoj zemlji, to bi bio politički alarm. Na Kosovu, vlada tišina. Ne postoji akcioni plan za ukidanje tih mera, osim žalbi upućenih EU, koje, iako mogu biti opravdane, nisu dovoljne da se ide napred. U odnosima s EU i dalje preovlađuje naivna nada da bi Srbija mogla da pogreši u svojim odnosima s EU, pa da će Kosovo imati koristi kao “pouzdanija” strana. Ali to nije strategija – to je štetna pasivnost i odustajanje.

Iako je pod kaznenim merama EU, Kosovu je omogućeno učešće u Planu rasta EU, uživajući ravnopravan tretman s ostalim zemljama u regionu. Međutim, s obzirom na to da Kosovo i dalje nema funkcionalnu skupštinu i da ima izuzetno neodgovornu političku elitu, neusvajanjem Plana rasta, ta sredstva od velikog značaja za zemlju ostaju blokirana. To se dešava u trenutku kada se zemlja suočava i sa suspenzijom američke finansijske pomoći, dok se razvojna podrška drastično smanjuje.

Najnoviji i najznačajniji primer neuspeha spoljne politike jeste neiskorišćavanje prilike da se nastavi proces članstva u Savetu Evrope (SE). Kosovo nije uspelo da se uvrsti u agendu za 2025. godinu, ne zato što su vrata bila zatvorena, već zato što su domaći/e lideri/ke bili/e zaokupljeni/e unutrašnjim političkim igrama. Taj neuspeh nije samo incident, već simptom nedostatka vizije, odsustva zajedničke državne agende i političke nezrelosti. Za to se ne može kriviti ni Savet Evrope, ni bilo koji spoljašnji akter, niti čak izostanak podrške od naših saveznika. Odgovornost snose institucije Kosova, koje ne pokazuju ozbiljnu posvećenost ni Briselu, ni glavnim gradovima svojih međunarodnih partnera.

Neuspeh spoljne politike više nije odvojen od unutrašnje stvarnosti. On se ogleda u padu poverenja građana/ki, slabljenju institucionalne funkcionalnosti i gubitku konkretnih razvojnih i integracionih prilika. Kosovo skupo plaća nedostatak vizije, političku kratkovidost i stratešku ravnodušnost. Ako ne dođe do ozbiljnog političkog zaokreta, zemlja rizikuje ne samo unutrašnju destabilizaciju, već i potpuni zaborav na međunarodnoj sceni.

Agenda izgradnje države zapostavljena od strane političke elite

Iako je Kosovo i ranije prolazilo kroz političke krize, trenutna blokada je drugačija. Ona je dublja, ciničnija i sa štetnijim posledicama, ne samo po unutrašnje upravljanje, već i po međunarodnu poziciju i dugoročnu budućnost zemlje — u međunarodnom kontekstu koji se značajno promenio i u kojem Kosovo više nije među prioritetima, kao nekada.

Jedan od najzabrinjavajućih aspekata ove krize jeste jasno ogoljavanje ne samo nedostatka političke kulture i zrelosti, već i slabljenja ambicije da se gradi država — agende koja je nekada bila temelj političkog delovanja u zemlji, snažno podsticana od strane međunarodne zajednice. No, vreme kada je međunarodna zajednica imala agende i rešenja za svaki politički problem u zemlji je prošlo — s pravom. Kosovo je do sada trebalo da dostigne dovoljan nivo političke zrelosti da samo vodi osnovne procese jednog višepartijskog demokratskog sistema i da preuzme odgovornost za svoj projekat izgradnje i reforme države.

Međutim, povučeniji stav međunarodne zajednice, koju su domaći akteri često optuživali za mešanje u unutrašnje stvari, razotkrio je opasan vakuum: nedostatak odlučne elite koja ne samo da razume važnost izgradnje države, već je i sposobna i spremna da tim procesom upravlja — kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu.

Ova situacija razotkriva jednu gorku istinu: izostanak spoljnog pritiska i jasnog unutrašnjeg pravca pokazuje da se sama ideja državnosti potisnula u drugi plan. Stoga, kritike koje politička elita upućuje međunarodnoj zajednici zbog “nedostatka podrške” i “napuštanja Kosova”, treba da budu usmerene ka samoj sebi — jer izgleda da smo od procesa izgradnje države odustali mnogo pre nego što smo bili spremni to da priznamo.

Naslovna slika: K2.0