Ari Mirtaj (Myrtaj) je imao 14 godina kada je prvi put iskusio suzavac.

Prvoga oktobra 1997. albanski studenti su organizovali marš od kvarta Velanija do Univerziteta u Prištini, zahtevajući da im se omogući pristup univerzitetskim prostorijama. Policija je zaustavila marš, koristeći suzavac protiv Mirtaja i drugih demonstranata. Ipak, ovaj događaj je postao važna prekretnica u dugotrajnoj borbi protiv represivnog beogradskog režima.

“Tada sam prvi put okusio ili osetio miris suzavca”, prisjeća se. “Kao četrnaestogodišnjak, mislio sam da ću da umrem.”

Mirtaj, koji sada ima 37 godina, bliži se svojoj dvadesetoj godišnjici života u Njujorku, gde radi kao glumac i reditelj. Već nekoliko sedmica učestvuje u američkim protestima koji su ubrzo dobili zamah u svih 50 saveznih država.

Nekada mirni, nekada nasilni, protesti se održavaju širom SAD duže od dve nedelje, a zbog smrti Džordža Flojda (George Floyd). Fotografiju ustupio Ari Mirtaj.

Protesti su pokrenuti nakon smrti Džordža Flojda, četrdesetšestogodišnjeg crnca koga su 25. maja 2020. ubila četvorica bijelih policajca. Poslednje Flojdove reči — kao što su one “Ne mogu da dišem”, što još od ubistva Erika Garnera (Eric Garner) 2014. uzvikuju brojni tamnoputi demonstranti — čule su se ispod kolena policajca Dereka Šovina (Chauvin), koji je osam minuta i 46 sekundi držao Flojda pribijenog uza zemlju, zbog čega je ovaj naposletku preminuo.

Zbog toga su paralelno izbili i mirni i nasilni protesti protiv rasizma u SAD, a narasla je i policijska brutalnost. Neki gradovi, poput Njujorka, uveli su policijski čas za demonstrante, prema kome ne smeju da budu na ulicama u određeno doba dana. Policija je u velikoj meri koristila suzavac. Mirtaj, koji je pogođen suzavcem za vreme protesta u Menhetnu, seća se kada je prvi put okusio suzavac u Prištini.

“[Ovaj put] se nisam toliko uplašio”, rekao je. “Podsećao sam sebe na ono što će ovi protesti, neredi i suzavci doneti — a to je sloboda.”

Protesti nastali zbog Džordža Flojda i pokreta Blek lajvs meter (Black Lives Matter; Životi crnaca su bitni, doslovan prevod) podstakli su mnoge grupe iz dijaspore u Sjedinjenim Državama da iskažu solidarnost sa tamnoputim Amerikancima koji se suočavaju sa strukturnom represijom — a Albanci ne bi trebalo da budu izuzeti iz toga. Albanski narod u SAD ima jedinstvenu priliku da učestvuje u specifičnoj borbi za pravdu, koja se pak ne razlikuje od onoga šta su preživele njihove porodice.

Briana (Brianna) Mati, dvadesettrogodišnja direktorka nadležna za vannastavne aktivnosti na Floridi, smatra da se rasizam u Sjedinjenim Državama vidno razlikuje od etničke mržnje na Balkanu. Kao ćerka kosovskog Albanca koja se preselila u SAD pre skoro 30 godina, kaže da njena porodica uveliko pruža podršku pokretu Blek lajvs meter.

“Svi smo saglasni da ovo mora da se menja. Uviđamo da je naša država u svojoj srži rasistička tvorevina”, kaže. “Ovo se razlikuje od onoga s čime se naš narod nosio na Balkanu. Svi se borimo za ravnopravnost, ali je rasizam u SAD duboko ukorenjena pojava.”

Albanci dobro znaju kako je to kada ste meta državne represije i etničke mržnje. Oni bi zato trebalo da se svuda bore za slobodu potlačenih ljudi. Fotografiju ustupio Ari Mirtaj.

Crnci u Sjedinjenim Državama viševekovne su žrtve u smislu u kom Albanci to nikada nisu bili. U stvari, Albanci imaju sopstveno nasleđe kada je reč o borbi protiv anticrnačkog rasizma, a koji služi tome da se belačka supremacija ugradi u svetske i državne institucije. Naša tela nisu izložena nasilju svaki put kada izađemo napolje. Albanci imaju povlastice zato što su pripadnici bele rase — uživaju u tome što im je omogućeno da voze, trče i spavaju u svojim krevetima, bez straha da će biti usmrćeni.

Međutim, uslovi u kojima se dešavaju državna represija i etnička mržnja zaista se nalaze u srži albanske istorije. Pre jedva 20 godina, kosovski Albanci bili su žrtve proterivanja i etničkog čišćenja koje je sprovodila država; antialbanski sentimenti i dalje su prisutni i narastaju, a pogotovu u Zapadnoj Evropi. Albanci znaju kako je to kada ste predmet mržnje, kada vas ubijaju zbog vašeg identiteta, i kako to čoveka može da traumatizuje i povredi. Zar nas to saznanje ne podstiče da se borimo za oslobođenje naroda na celom svetu?

Što se Arija Mirtaja, Briane Mati i mene tiče, onda svakako. Postavlja se sledeće pitanje: Kako albanska dijaspora može tamnoputim Amerikancima da bude od pomoći?

Mirtaj kaže da sve potiče od kuće. “Setite se svojih roditelja, tetaka i stričeva”, kaže on. “Ako u svom domu imate mržnju, kada izađete napolje, tada ćete mrzeti druge.” Ponekad, po njegovim rečima, najbolje što možete da uradite jeste samo da slušate. “Da protestujete, da pružite podršku, da budete jedni uz druge — i da slušate. Prosto je: Samo budite prisutni i slušajte.”

Mati iz svoje kuće pruža podršku demonstrantima. Ona je naglasila koliko je važno da antirasističke informacije i znanje protivno rasističkim uverenjima delimo sa drugima, posebno sa starijima. “Mlađe generacije Albanaca moraju da budu odgovorne i da edukuju starije članove porodice koji su rasisti”, rekla je ona. “Moramo da obavimo te teške razgovore, čak i kada su nelagodni.”

Jasno je da Albanci koji žive u SAD treba da obave jedan važan posao. Kao Evropljani i belci koji u prošlosti nisu potčinjavali pripadnike drugih kultura, što se često pripisuje svetloputim Evropljanima — kao neko ko ima istoriju u kojoj je i sam bio proterivan i ubijan zbog toga što je smatran “drugim” — nalazimo se na zanimljivoj raskrsnici. Ipak, ovde u centru pažnje nismo mi, već je stvar u tome da nam je stalo do života crnaca, da se kao albanski narod ujedinimo i svima to obznanimo.

Mlađe generacije Albanaca treba o rasizmu da edukuju starije. Fotografiju ustupio Ari Mirtaj.

Stvar je u tome da nam patnja koju smo sami iskusili ulije snagu da podržimo slobodu crnaca, dok ponizno učimo o tlačenju s kojim mi sami ne moramo da se suočimo, a nikada nismo ni morali.

Stvar je u tome što treba da preziremo etničku mržnju koja je ubijala naš narod i da se istovremeno protivimo anticrnačkom rasizmu koji buja u nama i u našim porodicama.

Stvar je u tome što treba da svojim telima, svojim novcem i svojom solidarnošću stanemo rame uz rame sa pokretom Blek lajvs meter.

Iako su protesti možda delovali parališuće na Albance koji žive u inostranstvu, Ari Mirtaj nas poziva da se setimo da je protest od suštinske važnosti za strukturne, pozitivne promene.

“Ova država, ovaj svet je izgrađen na protestima”, rekao je. “Ovo je počelo još kod kuće [na Kosovu]. Celi život protestujemo. Ovo nije smak sveta — ovo je revolucija.”

Naslovnu fotografiju ustupio Ari Mirtaj.