Obrazovanje se nalazi na korak od digitalne revolucije. To nas ohrabruje da poverujemo da bi obrazovanje na Kosovu na putu neophodnih reformi, koje bi, nadamo se, počele od toga da se prestanemo oslanjati na problematične udžbenike i usvojimo novi pristup u predavanju istorije, kao i u drugim predmetima.

“Zahvaljujući softveru, samostalni udžbenik postaje prošlost”, napisao je Bil Gejts (Bill Gates) u svom godišnjem pismu za 2019. “Umesto da samo pročitate poglavlje o rešavanju jednačina, možete da tekst pročitate online, da pogledate izuzetno angažovani video-snimak koji vam pokazuje kako se to radi, pa i da odigrate igricu koja vas upoznaje sa datim konceptima. Zatim rešite nekoliko problema na Internetu i softver stvara nova kviz pitanja koja su napravljena u skladu sa onime što niste sasvim razumeli.”

Kada čitam njegove reči, odmah pomislim da je to upravo ono u šta mi iz Nove perspektive (New Perspektiva) verujemo. Mi smo prestigli Gejtsa, a što je još važnije, posredstvom našeg veb-sajta za multiperspektivnu istoriju Kosova, mi smo nešto radili u toj oblasti.

Podučavanje istorije već je dugo problem prosvetnog sistema Kosova, ali se o ovoj temi uglavnom raspravljalo na nivou kvaliteta udžbenika. To je, takođe, nešto o čemu se pisalo na stranicama Kosova 2.0.

To je problem koji ima poseban značaj u poslekonfliktnom kontekstu, a i te kako onda kada dve zaraćene strane imaju odvojene školske sisteme u granicama jedne te iste države; sisteme koji su trenutno toliko razdvojeni da ne mogu da su međusobno nepomirljivi.

Nova perspektiva je iz dva razloga usredsredila svoju energiju na podučavanje istorije. Kao prvo, zato što je prihvaćeno da upotreba multiperspektivne metodologije u podučavanju istorije nije samo pristup koji ima za cilj da se sveobuhvatnije razume istorija, već predstavlja metodologiju koja podučava učenike ključnim veštinama za kritičku analizu, pospešujući nastajanje odgovornih građana koji žive i funkcionišu u demokratskoj kulturi i okruženju. To je opšteprihvaćena metodologija za podučavanje istorije u evropskim školama.

U drugoj polovini 20. veka, istoričari i nastavnici u Evropi su zaključili da je trebalo napraviti promene u podučavanju istorije. Istoriju ne treba gledati kao nasleđene činjenice koje treba upamtiti, već kao predmet za istraživanje i tumačenje; ona treba da bude mnogo više od društvene nauke.

Padom Berlinskog zida 1989. uklonjene su prepreke koje su ograničavale podučavanje istorije u bivšim komunističkim državama. Posle 1989, multiperspektivnost je počela da se koristi u širem kontekstu baš kada je istorija prepravljana i drugačije predavana, a mnoge evropske države postale su etnički raznolikije — pored drugih društvenih napredaka. Novi politički diskurs je prihvatio da bi učenici trebalo da uče veštine analize, tumačenja i spajanja dokaza dobijenih iz brojnih izvora.

Postojalo je sve prisutnije shvatanje da je istorija podučavana iz monokulturološke perspektive, da su nastavne metode bile etnocentrične i ekskluzivne umesto inkluzivne. To se zasniva na pretpostavci da se državni istorijski narativ podudarao sa istorijom najveće etničke, jezičke ili kulturološke grupe. Međutim, škole bi bolje trebalo da spreme mlade za život u kom postoje etničke, kulturne, jezičke i verske različitosti.

Raspad Jugoslavije i stvaranje novih nezavisnih država na njenom mestu, država koje su sebe nazivale demokratijama, doveli su do podizanja novih zidova namesto starih srušenih, zatvarajući tako mogućnost pristupa sličnim istorijskim iskustvima iz zajedničke istorijske sudbine nekadašnjih sugrađana. Novi udžbenici su napisani, potvrđujući nacionalne narative o istoriji koji služe u političke svrhe umesto da se zasnivaju na realnom ispitivanju, stvarnim izvorima i činjenicama — te je tako istorija postala izuzetno politizovana.

Podučavanje istorije se ne tiče samo udžbenika. Ne bi trebalo raspravljati samo o udžbenicima. To je od posebnog značaja za vreme u kome živimo, u kome digitalni resursi oblikuju način na koji ljudi primaju informacije i uče. Digitalizacija umnogome omogućuje tranziciju ka boljem i pravilnijem podučavanju istorije — i podučavanju uopšteno — a što je važnije, pomaže učenicima da razviju veštine za kritičku analizu.

To je od ključnog značaja. Ovi IT instrumenti trebalo bi da omoguće multiperspektivnije razumevanje istorijskih događaja i narativa.

Drugi razlog zbog kog smo se usredsredili na multiperspektivnu metodologiju u podučavanju istorije jeste zato što na Kosovu postoji segregisani obrazovni sistem. Mladi iz različitih etničkih zajednica pohađaju odvojene škole, prate različite nastavne planove i programe i, u slučaju istorije, uče, uglavnom, jednostrane istorijske narative.

Ne samo da mladi sa Kosova, koji pripadaju različitim etničkim zajednicama, uče jednostrane narative, već ih uče kao nešto što bi trebalo zapamtiti i recitovati. U postkonfliktnom kontekstu na Kosovu, mladi uče istoriju na način koji ih otuđuje, bez pokušaja da izgrade zajedničko razumevanje međusobne prošlosti ili integracije zajednica. To bi moglo da podgreje buduće sukobe.

Tokom razgovora sa nastavnicima iz raznih zajednica sa Kosova, posebno sa kosovskim Albancima i kosovskim Srbima, nezadovoljstvo zbog načina na koji moraju da podučavaju istoriju, zbog narativa koji im je predočen školskim udžbenicima, ubrzo postaje vidljivo. Oni u rukama drže bezbojne udžbenike sa gusto napisanim tekstom i fotografijama staraca, predstavljajući jednostrano stanovište u odnosu na istoriju.

I dalje me podilazi jeza kada se setim reči jednog nastavnika koga smo sreli, a koji je kazao: “Ljudi koji ne uče od grešaka iz svoje prošlosti osuđeni su da ih ponove. Nažalost, mi trujemo decu. Trebalo bi da prestanemo da trujemo decu mržnjom. Nije čudno da političari potpaljuju ratove, ali je čudno da stručnjaci [npr, autori udžbenika] isto to rade.”

Drugi nastavnici takođe su pričali o govoru mržnje koji zatiču u udžbenicima sa kojima su primorani da rade.

Nisu samo mudri nastavnici oni koji imaju ovakvo mišljenje. Istog su stava i mudre institucije koje su, takođe, jezgrovito, obradile ovo pitanje.

Još je davnih devedesetih godina, kada se Jugoslavija raspadala u sukobima i ratu, kada su počinjeni užasni ratni i zločini protiv čovečnosti, Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvajala odgovarajuće rezolucije. Preporuke o istoriji i podučavanju istorije iz 1996. jasno navode sledeće: “Istorija igra ključnu ulogu u Evropi… ona bi mogla da posluži kao sredstvo za razdor, nasilje i netrpeljivost ako se ne podučava na pravilan način.”

Godine 2018, Nils Mužniks (Muižnieks) — komesar Saveta Evrope za ljudska prava — posetio je Kosovo, a izveštaju o toj poseti poručio je kosovskoj vladi da bi trebali revidirati metode pri podučavanju koje se koriste u kosovskim školama. On je posebno spomenuo predrasude i nacionalizam koji su prisutni u udžbenicima na Kosovu.

Drugi problem kod jednostranoga gledišta jeste da nipodaštava nastavnike i njihove učenike. Nastavnici su fiksirani po pitanju metodologije koju moraju da koriste. To je, ponajviše, zbog udžbenika koje drže u svojim rukama, iako neki nastavnici zaista preuzimaju inicijativu i koriste druge izvore i ilustracije. Jedan nastavnik nam je kazao da uopšte nije koristio službeno propisane udžbenike jer su bili vrlo loše napisani.

Podučavanje koristeći samo jednu tačku gledišta nipodaštavajuće je prema učenicima, našoj deci, budućnosti građana Kosova, jer je to kontraintuitivno u odnosu na ljudsko ponašanje i znanje. Većina dece danas vrlo je svestrana, pa tako koriste društvene mreže da bi učila i povećala svoje znanje.

To je dobro, ali ona nisu podučavana veštinama koje bi im pomogle da razlikuju tumačenje od činjenica, da bi razumela druge perspektive, da bi znala kako da dešifruju i provere informacije, pa su, prema tome, nespremna da obrade ono što čitaju. Njima nisu predočene veštine za kritičko razmišljanje posredstvom otvorene multiperspektivne metodologije.

Većina dece zna da u svakom sukobu postoje dve strane i da se retko kada desi da žrtve trpi samo jedna strana. Podučavanje istorije rata, onako kako se to radi na Kosovu, neće pružiti učenicima veštine i građansku svest za razumevanje takvih situacija ubuduće.

Kada uče o Prizrenskoj ligi, učenicima se ne govori da je njen prvobitni proglas napisan na arapskom i da je naglašavao islam kao osnovu. Oni ne uče o istorijskim dešavanjima u svom vremenu i okruženju, kontekstima koji se stalno menjaju, a to je samo po sebi lekcija.

Da se vratimo na reči Bila Gejtsa. Udžbenici su tek jedan izvor i moraju da dobiju pojačanje u vidu mnogih drugih izvora. Pronalazak istih uveliko je olakšan uz pomoću Interneta i digitalnih izvora — ali bi učenici trebalo da znaju kako da koriste i preispituju digitalne informacije.

Gejts bi trebalo to da istakne i podseti svoje slušaoce da bi nastavnike i učenike trebalo poštovati, a imajući u vidu prostor za podučavanje i učenje na jedan sveobuhvatan i otvoren način, da se na istoriju gleda kao na narativ raznolikog ljudskog ponašanja; da se na razumevanje istorije gleda kao na doprinos demokratskom razvoju i sprečavanju sukoba. Ostvarenje ovih preporuka zahteva snažan angažman i rad, ali je ovaj posao već započet.

Novi trojezični veb-sajt Nove perspektive o kosovskoj istoriji dostupan je ovde: www.multi-perspektiva.com.

Naslovna fotografija: Besnik Bajrami