Jedan na jedan | Film

Ljendita Zećiraj: Dosad niko nije prikazao žene onakvim kakve su

Piše - 27.12.2018

Kosovska rediteljka priča o oživljavanju likova, pogrešnom predstavljanju i osvežavanju filmske scene u nastajanju na Kosovu.

Ljendita Zećiraj (Lendita Zeqiraj, rođena u Prištini 1972) je rediteljka, ali je nekada bili i ukradena beba. Kako su doktori kazali da nema šanse da preživi posle rođenja i da ništa tu ne može da se uradi, njena baka, Šukrija (Shukrije), uz pomoć svog brata, odlučila je da je ukrade kroz prozor prištinske bolnice i da joj da šansu da preživi. Hranjena jogurtom i pirinčevom vodom u prvim danima života, njena pocrnela koža uskoro je dobila prirodnu ružičastu boju. Preživela je.

Zećiraj je sada u svojim srednjim četrdesetim godinama i nedavno je završila rad na devetom filmskom projektu, igranom filmu “Agina kuća”, koji još nema datum za premijeru. Njen novi film je neverovatno napredna produkcija koja govori o borbi čoveka, od instinkata za preživljavanje, preko sumornog humora koji je već predstavila u svom poslednjem kratkometražnom filmu “Ograda” (“Fence”), kome je odato priznanje kada se kvalifikovao za nekoliko Oskarovih nagrada.

U svojoj kući u centru Prištine, rediteljka nam stavlja do znanja da će tek malom broju prepreka dozvoliti da joj se ispreče na putu. “Ne mislim da postoji nešto što ne mogu da uradim ili [da se brinem] o tome da li nešto znam da radim. Ja to prosto uradim, učim kako da radim tako što radim”, rekla je.

Njena kuća je svedočanstvo tome, jer je nekoliko delova sama izgradila, ručno, kao što je slučaj sa prelepim simetričnim lavaboom, osvetljenjima i zidovima. Njena pažnja usmerena na detalje u kući ne predstavlja iznenađenje dok analizira filmove, gde je svaki sledeći veštije izrađen od onog prethodnog.

Ljendita Zećiraj se upoznala sa filmom dok je još bila mala, a preko Super 8, čiji je autor njen otac. Fotografija: Isečak iz starog filma iz detinjstva Zećiraj.

Kinematografska karijera Zećiraj načeta je početkom dvehiljaditih, kada je objavljen njen prvi film “Izlaz” (“Exit”), koji je režirala sa svojom sestrom, rediteljkom Bljertom Zećiri (Blerta Zeqiri – “Brak”, “Marriage”). Veći deo filmske decenije Zećiraj odvijao se u Francuskoj, gde je živela 10 godina. Kada se vratila na Kosovo, njen kratkometražni film “Balkon” (“Balcony”), satira koja oslikava stvarni život u komšiluku u dramatičnoj, ali blagoj situaciji u manje od 20 minuta, plasirao ju je na filmsku scenu kao jednog od najnaprednijih kosovskih reditelja.

Kako više nije novopridošlica u ovoj oblasti, Zećiraj je uvela novine u narodnu kinematografiju.

U “Ogradi”, koja je objavljena ove godine, Zećiraj je prekinula gotovo petogodišnju tišinu. Ovaj kratkometražni film, samostalan nemontiran snimak od 15 minuta, daje nam uvid u necenzurisanu i neinhibiranu situaciju u kojoj se nalaze životi grupe žena koje dele dnevnu sobu, dok dečak (Art Lokaj) teži tome da zadobije pažnju svoje majke. Preko tekstova u autorstvu Zećiraj, publika počinje da razume likove, prave žene i prave muškarce.

Nakon uspešne godine, a pred objavljivanje novog filma, “Agina kuća”, K2.0 je zaseo sa Zećiraj u njenom domu, da bismo razgledali i napravili recenziju za njena najnovija ostvarenja, da razgovaramo o odnosu sa glumcima, porodicom i filmskim stvaralaštvom, kao i blagodetima vremena i detalja.

K2.0: Dosad smo znali za vas, uglavnom, preko dva kratkometražna filma, “Balkon” i “Ograda”. Šta vas je nateralo da, konačno, napravite igrani film?

Ljendita Zećiraj: U stvari, počela sam da pravim filmove 2002. Počeli smo sa mojom sestrom [filmskom rediteljkom Bljertom Zećiri], a prvi film koji smo napravili, “Izlaz”, uradili smo zajedno. Posle toga, radila sam nekoliko dokumentaraca za Al džaziru (Al Jazeera), poput “We are not in Paradise”. Trajali su po 50 minuta, a meni nije bila poenta da radim igrani ili kratkometražni film, već se to nekako samo uklopilo u ovu zamisao.

Posle toga, radila sam neke eksperimentalne stvari, ne znam zašto. Nedavno sam uradila recenziju eksperimentalnog trominutnog filma koji sam napravila 2010, “Amnezija”. Gledala sam ga [u mojoj kući] na velikom ekranu i nisam znala zašto sam to uradila, ali sam osetila da je to drugačije u odnosu na osećanja koja sam imala dok sam radila na njemu.

Nisam shvatila zašto sam to tada radila, a sada je bilo malo jasnije. Prolazila sam kroz majčinstvo, istraživala to iskustvo i moj odnos sa njim, sa mojim sinom, sa mojom majkom. Sačinjeno je od filmova Super 8 u autorstvu moga oca, on je imao kameru Super 8 i projektor, a posle rata smo pronašli materijal sa uređaja Super 8. U mnogim od tih filmova pojavljujem se i ja kada sam imala samo pet godina. To je bila neka sasvim drugačija stvarnost.

Godine 2010, Zećiraj je iskoristila stare filmove svoga oca da bi režirala eksperimentalni kratkometražni film, “Amnezija”. Fotografija: Isečak iz “Amnezije”, zahvaljujući umetnici.

Možda je postojalo nešto što sam htela da izrazim, ali nisam mogla da izrazim preko slikanja, filmova, kroz dijalog. Bio je to film bez zvuka, a meni je to izgledalo kao gomila slika, pa sam ih skupila. Naziv, “Amnezija”, film je dobio zato što sam se tako zbog njega osećala. Sve je nekako bilo zamućeno i ja sam se igrala sa fokusom. Samo na osnovu ovih pokretnih slika možemo nekako da zamislimo stvari, ali ne znam zaista o čemu je reč.

Na osnovu ovoga što ste opisali, čini se da slikarstvo ima uticaja na vaše režiranje filmova. Na koji način?

Umnogome. Skoro celi svoj život slikam. Od početka, kao slikarka, dobijete to belo platno, a ono se nalazi u okviru, pa morate da stavite šta god pomislite, osetite, želite da izrazite, na to platno. Imate taj ograničeni prostor i meni je bilo vrlo teško da sve to stavim na to mesto, ali mi je to pomoglo dosta jer sam sebe naučila da smanjim sadržaj, a to bi mogao da bude minimalizam… Čak i u filmovima pokušavam da to napravim preko tog prostora [koji u filmova postaje] vreme. Svi moji filmovi su vrlo vremenski ograničeni. Tu mogu sve da stavim, šta god želim. Ipak, on ima to neko ograničenje, pa ih možda zato i biram. Zatim, ima mnogo elemenata i ja mogu s njima da se poigram.

“Balkon” i “Ograda” oba traju oko 15-20 minuta u realnom vremenu, dok igrani film [“Agina kuća”] traje oko 4 sata realnog vremena koja su stisnuta u skoro dva sata. Dosad nisam razmišljala o tom ograničenju, ali mislim da, ako hoćete nešto da napravite, onda morate da imate neke stubove. Ovo je stabilna osnova na kojoj se gradi i mislim da je to ono što imam na filmu.

Da li ste eksperimentisali sa pisanjem scenarija u kojima vreme nije bilo stub na osnovu koga ste stvarali film?

Ovu uslovljenost ‘vremenom’ postavila sam kao izazov sebi. Meni je vrlo bitno da, ako možete mnoge stvari da kažete sa malo reči, onda je to mnogo bolje nego da koristite mnogo reči. Isto je sa vremenom. Ovo je bila jedna vrsta izazova koji sam sebi predstavila, a zatim tu imam ograničenja i želim da iskažem svoje ideje, svoja osećanja koja potiču od pre mnogo vremena. Ipak, onda morate da imate prostora i vremena da napravite filmove.

Najnoviji filmovi autorke Zećiraj imaju kratko trajanje u realnom vremenu, duge dijaloge, a prostora za improvizaciju nema. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) K2.0.

Da li vas to na bilo koji način ograničava? Mislite li da je ovakav način stvaranja filmova, sa ovakvim usredsređivanjem na film, ograničio potencijale priče? Da li ste osetili potrebu da počnete nešto novo?

To pokušavam sa novim filmom. Hoću, namerno, da prekinem ovu zamisao o vremenu. Ipak, uvek se vraćam na to. Ne želim da ga pravim drugačije ako mogu ovako da ga radim. Mora da postoji razlog. Pravi razlog, da se vreme produži.

Postoji i jedan vrlo ‘pozorišni’ stil u načinu na koji se sve dešava, u načinu na koji su likovi predstavljeni i na koji način međusobno saobraćaju u vremenu. Da li nadahnuće uzimate iz pozorišta prilikom pisanja scenarija i pravljenja filmova?

Dok pišem, ne razmišljam mnogo o tehnikama. Ima tih likova koji nekako počinju da žive sa mnom i ja samo treba da im dam reči da bi progovorili. Oni postoje i, zaista, ja samo hvatam trenutak u kom se nalaze ti likovi koje sam stvorila, a koji su sada stvarni i postoje.

Tehnika, po mom mišljenju, uvek dolazi posle toga, neposredno pre snimanja. Od početka, kada počnem da pišem, znam gde su likovi. I to je ono što napravim. Sama radim i dizajn produkcije, za sve moje filmove, jer znam kako i gde se nalaze, koje naočare nose, kako izgledaju i koje kostime nose, i sve drugo. Oni su tu i ja samo treba da ih opišem za dizajnera kostima i glumce.

Mislim da nema ničega što je zaista povezano sa pozorištem, jer nisam preterano pratila teatar. Ne idem često u pozorište, pa tako ne osećam da sam povezana sa njim.

Kada je reč o pravljenju likova i samog scenarija, postoji snažan intenzitet kroz celi film. Zaplet filma čini da gledalac bude uključen u celu priču. Način na koji koristite vreme doprinosi tome. Kada je reč o tekstu, koliko je prostora ostavljeno glumcima da dodaju svoju improvizaciju kako bi se oživeo scenario? Kako se likovi razvijaju kroz celi proces filmske produkcije?

Od trenutka u kom napišem scenario, dijalog se nekako ne može promeniti. Ne znam, on tu stoji i trebalo bi da bude takav. Zatim radim individualno da bih pokušala da oživim ove likove u glumcima. Dajem im brojne savete kako bi mogli da razumeju koji je njihov lik, kako bi bolje razumeli lika — likove moraju da pronađu u sebi.

"Nekako se stvara ta neka magija i stvarate novu realnost koja ne postoji -- vi je stvarate sa mnogim ljudima koji veruju u nju."

Svi smo vrlo različiti, možemo sve i svašta da pronađemo. Ako želim da razvijem lik koji je negativan, moram u sebi da pronađem tu zlobu. I sigurna sam da će je svako pronaći, više ili manje. Tako ja radim sa glumcima. Ponekad moramo da radimo više sa nekima od njih, to se produbljuje i kod njih.

Od trenutka kada osetim da ovaj glumac to nešto ima u sebi i kada počne da razmišlja kao lik u filmu, tako počinjemo da radimo dijalog. Ako ima makar i jedna reč koju ne možemo da uradimo kao po scenariju, možda je zamenimo, ali je se držimo. Mora da ostane tako. Rad sa glumcima nije rad sa scenariom ili dijalog, to je više rad između dvoje ljudi. Što se mene tiče, to je kao da pokušavam da razumem glumce i njihove likove, da pokušavam da pomognem glumcu da otelotvori lik.

To mora da je stvorilo snažan odnos sa glumcima.

Mora da bude tako i to treba da bude odnos između [samih] glumaca. Zavisi od toga da li su prijatelji ili ne, koje odnose imaju, ali tako je, to je ono što zaista volim. Nekako se stvara ta neka magija i stvarate novu realnost koja ne postoji — vi je stvarate sa mnogim ljudima koji veruju u nju.

Nakon što je uspostavljen ovakav odnos, vrlo je lako da ih usmerite. Zaista je lako. Kada je reč o igranom filmu, počeli smo da radimo oko dva meseca pre snimanja. Dok smo to radili, uvek smo razgovarali o mnogim stvarima, uključujući privatni život. Mislim da se tako povezujete sa glumcima. Glumci moraju da se povežu sa vama, da vam veruju, a bez toga nije moguće raditi [zajedno].

Toliki rad sa glumcima, a imajući u vidu koliko vam je to važno, da li radite na otkrivanju i novih talenata?

Tako je, Rozi [Rozafa Celaj] je, na primer, privukla pažnju na taj način, jer je glumila u “Ogradi” i “Aginoj kući”. Ona nikada ranije nije glumila. Kada sam je upitala da li želi da bude u mom filmu, ona je bilo u fazonu, ‘Ko, ja? Ali, ja nisam glumica, ne znam da li ću umeti ja to.’ Ja sam joj rekla: ‘Možeš ti to.’

Ona je studirala filmsku režiju na univerzitetu, ali sam je poznavala kao prijateljicu moga sina i rekla sam, ‘Ona ume da glumi.’ Dopala mi se i ja sam znala da ona može nešto zanimljivo da doprinese ovom filmu. Samo sam je tako uzela. U mnogim filmovima, to je jedan izazov u mom radu sa glumcima. Zaista volim da radim sa njima i da otkrijem njihove talente. Izazovno je raditi sa nekim koji nikada ranije nije radio kao glumac. Počinjete otpočetka.

Ima dosta pretprodukcijskog rada i planiranja koje zalazi u tehničke aspekte filma i scenarija. Često to ispadne spontano, ali postoje proces i misao iza svega što se izmakne gledaocu.

Tehnički gledano, “Balkon” je bio lakši za izradu. U “Ogradi” su bile, tehnički gledano, tri lokacije, bašta, put ispred kuće i dnevna soba unutar kuće. Ovo je bilo izazovno i imali smo 28 snimanja. Na kraju, postoji samo jedan izbor za jedno snimanje od svih njih [jer nema montiranja]. Snimali smo u vreme kada je sunce zalazilo, jer sam ovaj put bila zainteresovana za smanjenje svetlosti, za sumrak. Osvetljenost se menja i tužno je da ne vidite promenu svetla kada imate samo jedan snimak bez prekida.

"Izazovno je prikazati realnost koja je okrutna, koja je negativna, nasilna, a posebno u umetnosti i filmovima. Ipak, ako želite da to predstavite publici i ako želite da publika prihvati to i da bude otvorena, to morate da uradite humorom."

To, takođe, ima neko značenje, zbog činjenice da je u filmu prikazan suton. Na neki način, svaki film ima svoju atmosferu. Neko u filmu zrači nadom, svako ima nešto da prenese. Ovi likovi [u “Ogradi”] nemaju snažne nade.

Opirem se ideji da nema nade, jer ne želim da stanje bude takvo, ja se borim, ali istovremeno, znam da je situacija onakva kakva jeste. Mi, kao narod, svuda na svetu, krećemo se u sasvim drugačijem smeru. Vrednosti se menjaju, ima ratova, zidovi se grade i ljudi aplaudiraju predsednicima koji grade zidove. Meni je sve ovo besmislica.

U “Ogradi”, likovi, koji su, uglavnom, žene, smeju se tome što ih supruzi tuku, njihove priče su poprilično sirove. Šta mislite, koje su priče i pristupi nedostajali u drugim filmovima, a koje ste ovde hteli da oživite? Ovo su prave priče o ženama, uglavnom.

To je, nekako, neka normalnost bitisanja ovih žena, one su tako odrasle, a većina, posebno u regionu Balkana, one su rođene kao žene, kao devojčice, one trpe mnoge stvari, ogromna većina njih. Od samog početka, njih uče da slušaju svoju braću i uvek neko drugi bira za njih i odlučuje o njihovoj sudbini. U filmu, nekako, one sebe ne cenzurišu. One misle da rade ispravnu stvar, zabavljaju se sa time. To je, nekako, način, da se upravlja tim nasiljem i da se bitiše u tom nasilnom društvu.

U “Ogradi”, porodica se okuplja u haotičnoj dnevnoj sobi, ulivajući život dijalogu koji odražava mešavinu generacija i životnih očekivanja na humorističan i sirov način. Fotografija: Isečak iz “Ograde”.

Bez namere da spojlujem film, “Ograda” oslikava priče triju generacija žena koje imaju interakciju na istome mestu. Čini se da mlađa ćerka ima ljubavnu vezu sa strancem (što se, kako izgleda, ne dopada njenoj majci). Devojčice se zabavljaju i ismevaju starije, koje su se više zaglavile u svojoj tradiciji. Da li bi to trebalo da oslikava kosovsku omladinu?

Mislim, mlade generalno, možda kosovsku omladinu, jer ovdašnje mlade bolje poznajem, ali mislim da je svuda isto. Kada je film prikazan u SAD ili u Švajcarskoj, svi su se ljudi povezali sa likovima, sa pričom, jer, čak i u Švajcarskoj, i svuda, oni se bore protiv rasizma.

Bila sam pomalo iznenađena kada je film emitovan na Palm Springsu i ljudi su mi govorili: “Čoveče, kao da sam bila u kući svoje tetke!” Iznenađujuće je kako su se ljudi povezali sa ovom pričom, ali to je, povrh svega, ljudska priča, ona nije ‘kosovska priča’. Mislim da je ovaj sudar generacija, mentalitet o granicama i rasama, svuda isti. Ovde, možda mogu da pretrpe, da se humoristički upravljaju prema tome, da ismevaju tu temu, ali oni imaju ova [iskustva] svuda, dakle [mnogi ljudi] osećaju povezanost sa ovim problemima.  

Humor je, takođe, vrlo prisutan u vašim najnovijim filmovima. Uvek je humor taj koji pomaže da se izborimo sa problemima. Ljudi ponekad to nazivaju ‘albanskim humorom’ i važno je razumeti kulturu, životni stil, razumeti humor. Naravno da kultura utiče na to kako se izražavamo, ali humor održava kulturu na sasvim drugačijem nivou. Ovo su teške, sirove priče, koje su ispričane kroz smeh, sve vreme. Da li je lako dovesti ovaj humor pred publiku, kod kuće i na međunarodnom planu?

Nije baš lako. Izazovno je prikazati realnost koja je okrutna, koja je negativna, nasilna, a posebno u umetnosti i filmovima. Ipak, ako želite da to predstavite publici i ako želite da publika prihvati to i da bude otvorena, to morate da uradite humorom. U suprotnom, oni će se zatvoriti u sebe i biće u fazonu, ‘To se desilo nekome drugom, nije meni.’

Nakon snimanja “Ograde” sa zvezdom Ninom, psom lutalicom koja je pokupljena sa ulice radi snimanja filma, Zećiraj je usvojila ovog psa i oni su postali novi životni saputnici. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Razmišljam o tome šta bih volela da vidim [u nekom filmu] i volela bih da vidim nešto što će me rasplakati, što će u meni pobuditi neka osećanja, što će me naterati da razmišljam. To nisu kriterijumi, već nešto što tražim u filmu. Ne mislim da je publika manje inteligentna od mene, mislim da je publika uvek inteligentnija od mene, pa tako moram da budem oprezan i da im dam maksimum koji imam. Znam da će neki ljudi reći, ‘Hajde da objasnimo ovo, jer publika neće razumeti.’

Mnogi filmovi koje ovde vidim dosta toga objašnjavaju i informacije su forsirane. Ono što je isforsirano, stavlja vas kao gledaoca u položaj u kom shvatate da su određene informacije plasirane kako biste ih razumeli. Na taj način vidite da je to samo film i ne možete da uđete u priču i saobraćate sa likovima, da saosećate sa likovima.

U prošlom intervjuu sa K2.0, rekli ste, “Ja ne stvaram kao žena, ja stvaram kao rediteljka. Postoji samo jedna vizija, a to je umetnička vizija.” Ipak, vi ste žena. Možda zato što je u kosovskim filmovima oduvek više bilo muškaraca koji su pisali scenario i režirali, zato ima i više muških protagonista, a čak i kada postoje priče žena, ili s druge strane, nasilja, seksualnosti… perspektiva koja se pojavljuje jeste perspektiva muškaraca. Kako ima sve više žena koje se bave filmskom režijom i produkcijom, šta mislite, kako se sada filmovi menjaju? Kako veći broj žena na filmu utiče na same priče, likove i predstavljanje žena? Šta mislite o tome?

U kosovskoj kinematografiji, do pre pet godina, kada smo počeli da pravimo filmove, nijedna žena nije imala budžet da napravi film. Lik žene na filmu ranije bio je oličen u žrtvi. Ona je bila majka, često je muški lik imao majku koja nije imala svoju seksualnost, ili sestra, ili su one bile žrtve.

Majka, sestra, žrtva, ovo su često tri kalupa [kojima se prilagođavaju ženski likovi]. I svi oni idu zajedno. Ne želim da generalizujem i poznajem muškarce koji znaju žene vrlo dobro, ali većina njih ne zna. Oni ne poznaju svoje majke, svoje sestre ili čak svoje supruge.

"U životu nemate samo jednu ulogu. Postojite sa više uloga."

I, svakako, muški i ženski likovi se razlikuju. Imaju različite portfolije. Svaki čovek je drugačiji, a muškarci i žene se razlikuju međusobno, čak i kada ne želimo da imamo te razlike.

Kada god sam gledala te filmove iz prošlosti, to je bilo nešto nerealno. Vrlo lažno. Imala sam brojne probleme sa likovima stvorenim za žene na filmu — oni nisu realni. U tome je stvar. Može da bude žrtva, ili majka, ili ko god, ali nisu realne uloge. Majka na filmu je i žena, komšinica, neko ko se šeta ulicom i ima probleme…

U životu nemate samo jednu ulogu. Postojite sa više uloga. Meni je bilo vrlo bitno da pokažem ko smo mi, kako se osećamo, šta mislimo — ne zato što smo žene, već zato što smo ljudi. Pa tako, dosad, niko nije prikazao seksualnost žene na filmu, to im je osporeno.

Zatim, da biste stvorili lik, stvaran lik, morate prvo dobro da ga poznajete, od rođenja, do roditeljstva… Ja znam svoje likove, poznajem njihovu pozadinu, njihovu porodicu, njihove muke. Moram da ih poznajem. Mnogi ljudi su mi rekli da su moji likovi stvarni i da postoje pre nego što počnem da pišem. Pitaj me za bilo koji od njih i ja ću vam reći ko su oni.

U “Ogradi” vidimo lik koga igra Adriana Matoši (Matoshi) kao neko ko je vrlo tih, ali se čini da prolazi kroz mnogo toga što ne razumemo u potpunosti, mada se ipak može zaključiti da to nešto postoji. Koja je njena priča?

Ona dolazi iz dobre porodice. Njena majka i njen otac su obrazovani, ona je oduvek bila neko ko je slušao i hteo da ugodi svima u porodici dok je bila dete. Ona je odrasla i pronašla ljubav svog života — pomislila je da ju je našla. Kako ne želi da razočara porodicu i susede, ona se udaje, oni dobijaju decu…

Ipak, ona je vrlo nesrećna jer je njen suprug, verovatno, vara, ponaša se užasno prema njoj, tuče je, ali ona mora sve da mu oprosti, da ćuti, a ne sme čak ni da se požali svojoj sestri. Njena sestra, koju tumači Iljire Vinca (Ilire Vinca), [glasovitija je], pa ne privlači pažnju. Ona ne može da bude uzor svom detetu, da ga sluša, ona se nalazi u velikom sranju bez nade u bolju budućnost. Njeno stanje uma, njena inteligencija i njena volja [nestali su] odavno, pa tako ona sada samo iščekuje svoju smrt. Priča je vrlo mračna. Međutim, takav je njen lik.

Ljendita Zećiraj kaže da jedva da može da pronađe likove u kosovskim filmovima koji su “stvarni”. Tom linijom, kroz svoje najnovije filmove, “Ograda” i “Agina kuća”, ona je izgradila likove koji zaista pripovedaju neku priču, a da pritom ne ućutkuju druge. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Lik njene sestre je vrlo drugačiji, ona je glasovita, ljuta na svoju ćerku koja je radosna, možda je pomalo ‘buntovnica’ i stalno se žali na svoju svekrvu, kojoj mora da bude posvećena i odana, jer tako propisuju tradicionalne norme. Šta se krije iza te dinamike?

Njena sestra je mnogo drugačija, ona je starija, možda kao starija sestra ima jači karakter, veći je borac, ali čak i borba u kosovskoj porodici ima svoje granice, ili makar u patrijarhalnim porodicama. Ona barem može da se žali i žali se na svog supruga, ali ostaje sa njim. Na isti taj način, ona istu količinu nasilja prepušta svojoj ćerki. Šta god da je nasledila, ona to prenosi i na svoju ćerku, jer “tako treba da bude”. To je ograničenje — ‘gardi’. Ograde.

Jedina osoba koja to želi da preispita je njena ćerka, pa možda možemo da se nadamo da će ona preći ‘gardi’, preći ogradu [koja okružuje njenu kuću], ali to ne znamo. To zavisi od njene snage i njene sposobnosti da ide dalje od toga.

“Ograda”, koja, sem dečaka, ne sadrži druge muške likove, snimana je u privatnoj sferi života, a to je ona koju retko kada vidimo van okvira naše porodice. Razdvaja se javni i privatni prostor. Da li je to bila namera?

Htela sam da uvedem gledaoca u porodicu kao ćeliju društva. Celo društvo je prikazano u ovoj porodici, a u toj ćeliji oni govore glasno, propovedaju. Oni su stvarni u tom prostoru.

Šta mislite, šta se promenilo u poslednjih nekoliko godina pa da sada vidimo veliki broj žena koje prave filmove, kao spisateljice i rediteljke. Kaljtrina Krasnići (Kaltrina Krasniqi), sa scenarijima Doruntine Baša (Basha), Bljerte Zećiri, More Raća (Raca), vašim… To utiče na priče koje se predstavljaju na ekranu, makar to deluje tako. Da li osećate da ste deo jedne generacije? Da li jedni na druge utičete na neki način? Šta mislite, šta je stvorilo ovaj rast u svetu režije?

Ono što se promenilo jeste da sada imamo prilike da pokažemo i izrazimo se u ovoj oblasti. Ranije to nije bilo moguće. Bljerta [Zećiri] je bila prva žena koja je dobila budžet od KKC-a [Kosovski kinematografski centar] za izradu igranog filma. Mi nismo postojale! Ona je to dobila za film “Brak”.

Iste godine, 2012, dali su malo novca za moj kratkometražni film, “Balkonu” je dat budžet. Ipak, Bljerta je bila prva žena kojoj je dat budžet za izradu igranog filma. Znam druge žene koje su radile u drugim timovima, kao asistentkinje, itd… ali sada imate mnogo žena koje prave svoj prvi igrani film.

Sada ćemo da vidimo. Vrlo sam optimistična što ćemo videti različite stavove i različite stilove. Mi se nalazimo u ovom novom talasu, nekako, jer smo novi u ovoj branši i uvodimo nove stvari koje nisu povezane sa onim što smo ranije imali na Kosovu.

Priče su vrlo drugačije, kao tačke gledišta. Kosovo ima pregršt stvarnih priča koje može da ispriča. Ne moramo da ih lažiramo, imamo ih svuda. Nije poenta samo u tome da se prepriča priča, jer ako želite da ispričate priču — onda napišite knjigu, ako nemate ovo vizuelno pripovedanje, već reditelji moraju da rade na vizuelnom elementu i na onome što on ili ona postavi na ekran. Oni moraju da pronađu način da pristupe svojoj temi.

Kako još nema datuma za premijeru, “Agina kuća” autorke Zećiraj predstavlja odlučan korak napred u njenom filmskom stvaralaštvu koji će uzdrmati publiku. Fotografija: Isečak iz “Agine kuće”.

Na primer, u “Ogradi” sam napravila format 4:3 i meni je bilo vrlo bitno da napravim to, a da ne iskoristim širokougaonu kameru, jer je mentalitet ovih likova takav; uzak. Ne bi trebalo da bude širok. Počev od toga gde će se kamera naći i kako će se radnja odvijati kadar po kadar u ovom dugačkom delu filma bez prekida, o tome se razmišlja. Sve ima svrhu.

Što se mene tiče, ako želite nekoga da smestite u ovu ćeliju, morate znati kako to da usnimite, jer će, u suprotnom, sve postati nered i možete da osetite da vam je to nešto strano. Morate da pronađete neki način da to osetite i da budete prisutni.

Vrlo sam optimistična i jedva čekam da vidim sve filmove sa Kosova i od žena.

Ne vidim nas kao neku generaciju ili kao grupu čiji članovi utiču jedni na druge. [Studirala] sam slikarstvo ovde [u Prištini], a kada sam otišla u Pariz da živim, [studirala sam] filmsku estetiku, što je filozofija. Nisam pohađala nikakvu školu filma, pa sam bila odvojena sve vreme od svih, od svega. Radila sam zaista sama sa mojom glumačkom postavom.

Bljerta je moja sestra, mi smo porodica. I moj sin, on je filmski stvaralac, ali svi imaju svoj način i svoj manir rada. Kada se okupimo, razgovaramo o mnogim stvarima, ali ne pričamo o filmovima.

"Kosovo ima brojne stvarne priče koje može da ispriča. Ne moramo da ih lažiramo, imamo ih svuda."

Sa mojom sestrom Bljertom možda smo ostvarili neki uticaj jedni na druge na početku. Ja sam gajila tu strast da stvaram filmove. Htela sam da pohađam školu filma, imala sam talenat za crtanje i htela sam da odem u Prag i da se bavim animacijom. Tada nije bilo interneta. Bila sam čula da je Prag fino mesto. Imala sam 18 godina i nisam mogla da odem, pa su oni rekli, “Vrlo ste talentovani za crtanje i slikanje”… Tako sam ušla u svet slikanja i arhitekture…

Posle šest godina, bio je red na Bljertu da izabere šta će studirati. Ona je htela da ide u književnost, imala je veštine za pisanje. A ja sam bila u fazonu, “Ne!” Oni su već imali dramaturgiju i ja sam je ubeđivala da zakorači u to. “Ideš tamo, pišeš scenarije, ja pravim filmove! Zašto književnost?” Meni literatura nije ništa značila. Možeš da pišeš, ali ne bi napisala scenario i napravila film?

Na neki način sam uticala sam na nju da uđe u svet dramaturgije i zatim je zavolela sve to. Zajedno smo napravili prvi film, a posle toga se vratila na Kosovo, ja sam ostala u Francuskoj, radila sam te dokumentarce za Al džaziru i tako to, ona je pravila kratkometražne filmove sa festivalom 9/11, oni su dali neki budžet. Nekako smo razvili drugačija interesovanja, za filmove, za načine na koji se ophodimo prema nekim temama…

Još jedna stvar koju su ljudi često izgovarali o filmovima na Kosovu jeste ta ima tako mnogo filmova koji se bave ratom. Ipak, da li ste primetili da i filmovi menjaju način ophođenja prema ovoj temi, pa tako prevazilaze teme kao što su rat ili puko nasilje u ratu? Da li je moguće da se novi filmovi bave dužim periodom, šireći se na ono što je bilo pre i ono što je došlo posle, da se bave posledicama? Da li je to nešto što ste, takođe, hteli da obuhvatite preko filma “Agina kuća”?

Pa, rat se desio, to ne možemo da izbrišemo, i život se odvija dalje. Biramo sve ono što nas natera da nešto osetimo. Stvar je vrlo lična, mi smo autori, mi pišemo naše scenarije i režiramo ih. Kada ste autorka, onda je bitan i način na koji pristupate ovo vizuelnom prepričavanju.

U “Aginoj kući” ne izgovaramo to jasno, ne lociramo film na specifičan način. Znamo da bi mogla da postoji neka povezanost sa ratom. Ipak, ako pogledate film, a dolazite iz Argentine i ne znate ništa o ratu na Kosovu, možete da pogledate film i znaćete da se nešto dogodilo u prošlosti, a eto nas sad ovde gde smo. Ono što je bitno jeste ljudska priča, a ne istorijski argumenti i činjenice. Zato su činjenice tako apstraktne. Bilo koja zemlja bi mogla da bude u pitanju, bilo gde.

Dosad ste sarađivali sa mnogim francuskim koprodukcijama. Da li je to slučaj zato što na Kosovu i dalje nema dovoljno profesionalaca? Šta mislite, šta bi trebalo preduzeti da bi ova branša unapredila svoj rad ovde?

Na Kosovu ne postoje škole za učenje rada na kameri ili za ozvučenje. To ovde nemamo i nemamo iskustva, jer ne pravimo mnogo filmova, pa tako ljudi mogu prosto da počnu da rade, da otkrivaju stvari i da uče radeći. I dalje ne postoji branša za to. Pravimo jedan film godišnje…

"Ako želimo da se takmičimo sa svetom, onda to moramo dobro da umemo da radimo."

Način na koji ja želim da snimam, tehnički gledano, nije moguć za nekoga ko nema nikakvo iskustvo ili malo iskustva. U svakom filmu, a ovo je moj deveti film, nikada nisam radila sa istim snimateljem. To je uvek bio neko drugi.

Što se zvuka tiče, uvek biram iste [ljude] svaki put jer sam zadovoljna, ali kada je u pitanju kamera, s našim budžetom nije lako angažovati ljude iz inostranstva, jer to dosta košta, kada je u pitanju produkcija. Ipak, to moram ovako da radim [sa koprodukcijom], jer inače ne možemo da snimamo delove od po 20 minuta ili 15 minuta… [jer je tehnički vrlo teško], pa je čak i igrani film snimljen na taj način. To zahteva da imate ljude sa mnogo iskustva kako biste izbegli probleme i kako ne biste izgubili dane za snimanje.   

Ministarstvo kulture, zajedno sa KCK-om, ili ne znam ni ja s kime, oni moraju da pošalju mladog talenta u inostranstvo na studije u oblasti kamere i zvuka, kao i da izučavaju sve tehničke elemente produkcije. Tako bismo imali sve što nam je potrebno i ne bismo morali da angažujemo nekoga iz inostranstva…

Ako želimo da se takmičimo sa svetom, onda to moramo dobro da umemo da radimo.K

Ovaj razgovor je uređivan radi dužine i jasnoće. Intervju je vođen na engleskom.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.