U detalje | Protesti

Balkan protestuje

Piše - 23.03.2019

Intenziviranje protesta širom regiona u proteklim mesecima.

Širom Balkana građani sve češće — već nekoliko meseci — izlaze na ulice u velikom broju, učestvujući u protestima koji imaju različite poruke i organizatore.

Dok se perspektiva evropskih integracija smanjivala, endemska korupcija i visoka nezaposlenost ostali norma, te uz tek mali broj naznaka da će doći do privrednog napretka, ljudi su postajali više frustrirani zbog regionalne politike koja se može definisati kao “sve je isto kao pre”.

Nedeljnim antivladinim protestima u Srbiji i Crnoj Gori, studentskom okupacijom fakulteta u Albaniji, te protestima iz ogorčenost prema pravosudnim institucijama na Kosovu i u Bosni i Hercegovini, građani su pokazali popriličnu upornost poslednjih meseci 2018. godine.

U nekim trenucima poruka je delovala jasno: rodna ravnopravnost, medijske slobode ili transparentno pravosuđe. Ipak, u drugim slučajevima, poruke su bile neodređene, sastavljene od promenljive i, ponekad, nelagodni spoj raspršenih frustracija i interesa.

Vladimir Unkovski-Korica, predavač na Katedri za centralne i istočne evropske studije na Univerzitetu u Glazgovu (UK), kaže da su protesti u regionu deo šireg trenda i upućuje na globalni neuspeh neoliberalne transformacije koja je počela u Hladnom ratu, a pojačana posle njega.

“Kapitalizam slobodnog tržišta i njegove institucije dovedeni su u pitanje od početka ‘velike recesije’ koja je počela 2008”, kaže. “Najskorije i najdramatičnije što smo videli jesu protestni pokreti poput Gilets Jaunes-a [Žutih prsluka] u Francuskoj. Oni su, često, vrlo nejasni i nemaju jasnu viziju budućnosti, što odražava širi problem ne postojanja jasne političke alternative.”

"Pitam se ima li naznake zahteva za demokratiju na svim ovim protestima, zahteva za samoopredeljenje, željom da se kontroliše sopstveno stanje stvari."

Vladimir Unkovski-Korica, Univerzitetu u Glazgovu

Prema rečima Unkovskog-Korice, trebalo bi da budemo oprezni kada pomislimo da je većini ovih protesta motiv samo jedan problem, upućujući na to da se na nekim mestima mogu videti liberalne, desničarske i radikalno levičarske snage na istim protestima. On ističe i da su raznovrsni nacionalizmi prisutni na mnogim protestima, naglašavajući da je teško govoriti o tome da su nacionalizmi svuda isti: Jedni predstavljaju vapaj potlačenog naroda, a drugi urlik tlačitelja.

“Snage spolja igrale su na takve podele već decenijama i vekovima, dok su se pozicije tlačitelja i potlačenog nekada smenjivale”, kaže.

Unkovski-Korica dodaje da, ipak, ovaj protestni talas sugeriše da se nešto menja, na jedan ili drugi način.

“U suštini, ipak, pitam se ima li naznake zahteva za demokratiju na svim ovim protestima, zahteva za samoopredeljenje, željom da se kontroliše sopstveno stanje stvari”, rekao je on, dodajući da ovo ne mora nužno da odvede u podele, već bi moglo implicitno da poveća mogućnost jedinstva u različitostima, sve dok ovo jedinstvo obuhvata poštovanje i solidarnost.

“Naš region ima istoriju podela, ali i saradnje”, kaže. “Ovaj potonji [element] se prečesto zaboravlja.”

K2.0 se bavi nekim od protesta koji se u poslednjih nekoliko meseci održavaju u regionu i pitanjima zbog kojih građani izlaze na ulice.

Srbija

Osmoga decembra 2018. građani Beograda počeli su da protestuju protiv vlade predsednika Aleksandra Vučića.

Inicijalni okidač desio se krajem novembra, kada je Borko Stefanović, predsednik opozicione Levice Srbije i bivši visoki zvaničnik u drugoj opozicionoj partiji, Demokratskoj stranci, fizički napadnut u Kruševcu.

Nakon odvojenih protesta koje su u Kruševcu organizovale opozicione stranke, hiljade građana su naredne nedelje marširale kroz centar srpske prestonice, iznoseći optužbe na račun predsednika i njegove partije zbog autoritarne vladavine, pretnji civilnom društvu i pokušaja da se uguši glas građana, kao i optužbi zbog fizičkih napada na predstavnike opozicije.

Odgovor Vučića na prvobitne proteste bio je podrugljiv, te je govorio da “čak i da dođe pet miliona demonstranata”, on neće promeniti svoj pravac, dok je sugerisao i da bi, ako bi demonstranti to želeli, oni mogli da pozovu na prevremene izbore da bi potvrdili ko ima podršku naroda; uprkos talasu masovnih protesta posle njegove ubedljive pobede na izborima 2017, gde je on postao predsednik, istraživanja javnog mnjenja iznova pokazuju da Vučić i dalje ima značajnu podršku.

Nezabrinuti demonstranti su se ponovo okupili sledeće nedelje, ovaj put pod sloganom i uz heštegom #1od5miliona, koristeći se Vučićevim rečima. Otada se svake subote održavaju protesti na ulicama Beograda, kao i u desetinama drugih gradova i opština širom zemlje, zahtevajući da se okonča represivna državna kontrola, uključujući i kontrolu medija.

Demonstranti izlaze na ulice Beograda i drugih srpskih gradova i opština od početka decembra. Fotografija: Marion Dotri (Dautry) / K2.0.

Šesnaestoga marta, antivladini demonstranti marširaju beogradskim ulicama 15. subotu zaredom.

Sofija Todorović je beogradska aktivistkinja koja od početka učestvuje u protestima. Ona smatra da protesti predstavljaju demokratsku alatku koja je uvek korisna za državu i društvo, te snažno veruje da je dobro kada ljudi koji su nezadovoljni koriste demokratska sredstva i alatke da bi poslali poruku vladi ili državnim institucijama.

Poput mnogih demonstranata i njihovih podržavalaca, Todorović je vrlo kritična prema načinu kako mediji izveštavaju o protestima. “Stvarno imamo ozbiljne probleme kada je reč o medijskim slobodama”, rekla je. “Na javnom servisu možemo da vidimo samo pristrasne vesti i izveštaje o protestima.”

Ona kaže da međunarodni i nevladini mediji poput BIRN-a pokrivaju proteste i da je to jedini izvor gde se mogu naći precizne i tačne informacije o onome što se dešava.

“Na početku, na kanalima javnog servisa niste mogli da vidite bilo koje vesti o protestima — kao da se ništa nije događalo”, kaže. “Broj ljudi prisutnih na protestu uvek se predstavlja kao manji [nego što je to zaista slučaj].”

Frustracija demonstranata zbog izostanka medijske pokrivenosti u programima javnog servisa, Radio-televizije Srbije (RTS), može se videti i u izjavama nezavisnih međunarodnih tela za monitoring.

Reporteri bez granica su 19. marta tvitnuli sledeće: “Javni servis nije alatka za propagandu i trebalo bi da objavljuje nepristrasne vesti, bilo da se to [vladi] dopada ili ne. [RTS] mora prestati da ignoriše one koji demonstriraju već tri meseca i treba u potpunosti da izveštava o protestima.”

Demonstranti su 18. marta umarširali u RTS sa optužbama da je serbis u službi predsednika Vučića i zahtevajući prostor za iznošenje svog stanovišta. Interventna policija ih je, na kraju, nasilno uklonila odatle. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović optužio je demonstrante da su pokušali nasilno da nametnu svoje političke agende i da ponove, po rečima ministra Stefanovića, “makedonski scenario”, misleći na ulazak demonstranata u makedonski parlament u aprilu 2017.

U prvim redovima subotnje okupacije RTS-a bio je desničarski pokret Dveri i njihov vođa Boško Obradović, što je naznaka toga koliko se priroda protesta promenila i kako je, naizgled, postala raspršena u svojim ciljevima i zahtevima onda kada su raznolike grupe pokušale da iskoriste trenutak i proguraju svoje agende. Kritika prema onome što neki nacionalisti smatraju Vučićevim blagim stavom prema Kosovu bila je vidljiva na plakatima polepljenim u proteklih nekoliko sedmica.

Dan nakon okupacije RTS-a, predsednik Vučić je održao konferenciju za medije rekavši da su upravo nacionalistički i fašistički elementi oni koji su predvodili proteste protiv njega, dok je sugerisao i da na njih poziva kosovski premijer Ramuš (Ramush) Haradinaj. Dok je držao pres-konferenciju, hiljade demonstranata su okružili zgradu Predsedništva da bi sprečili Vučića da napusti svoj kabinet; Vučić je odgovorio tako što je na svom zvaničnom nalogu na Tviteru objavio sliku na kojoj se vidi kako igra šah sa svojim ministrom unutrašnjih poslova.

"Populistički potezi i desničarske ideologije nisu put ka bezbednoj i prosperitetnoj budućnosti."

Aktivistkinja Sofija Todorović

Todorović kaže da je postala “vrlo skeptična” prema političkom smeru kojim se protesti kreću i da više u njima ne učestvuje, posebno nakon incidenata za koje smatra da su narušili principe slobode govora i tolerancije, a koji su bili u režiji organizatora protesta. “Ljudi će se ponovo osetiti izdano, ima dosta besa i tuge — niko ne bi trebalo to da koristi za promociju političkih ideja koje nas samo guraju nazad”, smatra.

“Nisam sigurna u to kako će političke ličnosti okupljene oko ovih protesta predvoditi promene — u kom pravcu. Da li je Boško Obradović iz Dveri bolji izbor od Vučića ili možda [bivši ministar spoljnih poslova i lider Narodne stranke, koja se nalazi na desnom centru] Vuk Jeremić? Treba li uopšte da biramo između njih? Mislim da ne.”

Ova aktivistkinja naglašava da ima vrlo ozbiljne kritike na račun aktuelne vlade i predsednika kada je reč o vladavini prava, pravosuđu, tretmanu ratnih zločinaca, uživanju ljudskih prava i sloboda, ali ne veruje da bi jedina vodeća parola trebalo da bude “Uklonimo Vučića i bojkotujmo rad parlamenta!”

“Potrebna nam je snažna politička spremnost i jasno postavljeni pravac kojim želimo da se krećemo [kako bismo se] suočili sa aktuelnom situacijom”, kaže. “Populistički potezi i krajnje desničarske ideologije nisu put ka bezbednoj i prosperitetnoj budućnosti.”

Crna Gora

I Crna Gora je imala svoj talas protesta protiv svojih lidera od početka ove godine. Od početka februara, hiljade demonstranata redovno su se šetale ulicama glavnoga grada, Podgorice, okupljajući se protiv rasprostranjene korupcije i navodne povezanosti između visokih državnih zvaničnika i organizovanoga kriminala.

Građani, uz podršku većine opozicionih partija, zahtevaju ostavku predsednika Mila Đukanovića — koji je na vlasti skoro kontinuirano tokom tri decenije — vlade i ključnih ličnosti u pravosudnom sistemu.

Okidač za proteste bila je afera Koverta, koja obuhvata otkrivanje snimaka koji pružaju vidljive dokaze korumpiranosti visokih državnih zvaničnika, uključujući one bliske Đukanoviću.

“Generalni sekretar predsednika je snimljen kako prima kovertu od crnogorskog biznismena Duška Kneževića”, kaže Denis Mekić, jedan od organizatora protesta. “Kao što Knežević tvrdi, ona je sadržala 97.500 evra, što se i jasno čuje u video-snimku, a namera koverte bila je da se kupe glasovi pre izbora [2016. godine].”

Knežević otada tvrdi da je decenijama u tajnosti novčano pomagao Đukanovićevu vladajuću Demokratsku partiju socijalista (DPS).

Hiljade demonstranata izlaze na ulice Podgorice svake nedelje, još od početka februara, pozivajući na ostavke ključnih političkih i institucionalnih predstavnika, a nakon objavljivanja snimaka na kojima se vidi korupcija na visokom političkom nivou. Fotografija: Boris Pejović / K2.0.

Mekić dodaje da je ovo samo jedna u nizu afera koje kompromituju aktuelnu vladu i objašnjava da njihovi protesti obuhvataju ulazak u razne državne institucije, uključujući javni servis, za koji kaže da prosto služe DPS-u umesto državi kao celini.

“Tokom ovih šetnji, mi smo podneli zahteve za ostavku predsednika, premijera, vrhovnog [državnog tužioca] i specijalnog državnog tužioca [za organizovani kriminal], direktora Agencije za sprečavanje korupcije, kao i direktora i celi savet Radio-televizije Crne Gore”, kaže Mekić, dodajući da se nadaju da će se uskoro stvoriti kritična masa koja će primorati institucije da ispune njihove inicijalne zahteve.

Organizatori protesta su nedavno zatražili od opozicionih partija, koje podržavaju proteste, ali nisu igrale formalnu ulogu u njihovom organizovanju, da formiraju “vladu jedinstva” kako bi utabali stazu novim izborima u Crnoj Gori. Mnoge opozicione stranke bojkotuju crnogorsku skupštinu od izbora 2016, za koje tvrde da su obilovali nepravilnostima, iako se najveća opoziciona partija, Demokratski front, saglasila prošle godine da se vrati u parlament.

Albanija

Albanija takođe trenutno ima period antivladinih protesta, iako su oni neposredno pod vođstvom opozicionih partija.

Prvi takav protest održan je 16. februara, kada su Demokratska partija i druge opozicione stranke povele protest protiv vlade, koji je završen nasiljem nakon što su demonstranti napali kabinet premijera Edija Rame kada je došlo do sukobljavanja između demonstranata koji su koristili kamenice i policije koja je upotrebila suzavac. Nakon protesta, mnogi poslanici iz opozicionih redova dali su ostavke na mandate u pokušaju da obore vladu, iako su novi poslanici iz istih opozicionih partija prkosili naređenjima partije, položivši zakletvu.

Strane ambasade su osudile ovo podnošenje ostavki, nazivajući ovaj čin “nedemokratskim”, dok su iste ambasade kritikovale i nasilje na protestima.

Opozicioni protesti u hodu prate studentske proteste koji su počeli u decembru 2018.

Mesec dana kasnije, 16. marta, opozicione partije su ponovo organizovale protest na kom zahtevaju ostavku Edija Rame i prevremene izbore. Ponovo se ispostavilo da su protesti nasilni, kada su demonstranti pokušali da upadnu u parlament.

Lider Demokratske partije i bivši ministar u vladi i gradonačelnik Tirane, Ljuljzim Baša (Lulzim Basha), najavio je da će se protesti opozicije nastaviti, dok su, uglavnom, aktivisti opozicije nastavili svoje protivljenje na ulicama u proteklih nekoliko dana.

Opozicioni protesti u hodu prate studentske proteste koji su počeli u decembru 2018.

Koren studentskih protesta potiče iz 2015, kada je Albanija usvojila novi Zakon o visokom obrazovanju u pokušaju da reformiše ovaj sektor; tim zakonom je javnim univerzitetima data veća autonomija u pogledu finansiranja, akademske autonomije, organizovanja i izbora osoblja. Istovremeno, univerziteti su počeli da primaju manje novca iz državnog budžeta, obrazlažući tu odluku time da su imali veću autonomiju u prikupljanju vlastitih sredstava.

U decembra je nakupljena frustracija zbog ovog zakona među albanskim studentima doživela vrhunac, posebno kada su u pitanju naknade za ponovno polaganje ispita koje su uvedene početkom ove godine, iako se o tome vrlo malo diskutovalo u javnosti.

Protesti su počeli 5. decembra, kada su studenti sa Arhitektonskog fakulteta zahtevali uklanjanje tarife na ispite koji se ponovo polažu, što je zahtev koji se proširio na Drač i Elbasan. U narednim danima, mnogi studenti sa drugih fakulteta pridružili su se protestima i objavili niz zahteva, kao što su prepolovljavanje svih studentskih troškova, zastupljenost studenata u donošenju odluka u organima univerziteta i bolji uslovi u studentskim domovima.

Kao prvo, ispred zgrade Ministarstva prosvete, sporta i omladine, a zatim i ispred kabineta premijera, hiljade studenata i njihovih podržavalaca, protestovali su svakoga dana do kraja godišnjih praznika, dok je spisak njihovih zahteva postojano rastao.

Studenti, frustrirani stanjem u visokom obrazovanju u Albaniji, izašli su na ulice Tirane u decembru tokom najvećih građanskih protesta u ovoj zemlji u poslednjim godinama. Fotografija: Lorin Kadiu.

Posle praznika, studenti su sproveli još jedan oblik protesta, okupirajući Ekonomski fakultet i Pravni fakultet od 9. januara. Uprkos intervenciji policije, studenti su oko mesec dana držali pod okupacijom ova dva fakulteta.

Ljiri Kući (Liri Kuçi), aktivista pokreta Za univerzitet koji je nastao 2015, kaže da su, posle protesta na ulicama, studenti izmestili svoje proteste na fakultete kako bi ojačali organizaciju i zaštitili se od vanjskih političkih eksponenata, navodeći fizičke napade, kao i pokušaj infiltracije opozicionih aktivista koji su se predstavljali kao studenti.

Uzevši sve u obzir, ona kaže da je intenzivni talas decembarskih protesta bio simptom sveopšteg nezadovoljstva sistemom visokog obrazovanja.

“[To je] simptom loše uprave, gde se javni univerzitet koristi kao instrument u pokušaju da se uvede i razvije pojam javno-privatnih partnerstava”,  kaže. “To se desilo prilikom uvođenja Zakona o visokom obrazovanju koji… je sasvim obezvredio oštre kritike pedagoškog i studentskog tela, kao i njihove kontinuirane proteste.”

Premijer Rama je preuzeo celu komunikaciju sa studentima i javnosti u vezi sa protestima, a što su bili najveći građanski protesti u Albaniji u poslednjim godinama. Njegov odnos prema protestima se kretao od optužbi za to da su demonstranti podstaknuti od opozicije i da su neki od studenata bili propali studenti, preko obećanja da će se Zakon o visokom obrazovanju revidirati, do prihvatanja nekih studentskih zahteva.

Rama je 28. decembra doneo odluku o otpuštanju velikog broja ministara — uključujući ministra prosvete — i odluku o zameni istih mladim tehnokratama.

U proteklih nekoliko sedmica, studentski protesti su se okončali i pažnja javnosti je usmerena na opozicione proteste.

Kosovo

Protesti na Kosovu u poslednjih nekoliko meseci nisu bili onoliko uporni koliko i demonstracije preko granice, u Srbiji, Crnoj Gori ili Albaniji, ali je, ipak, bilo značajnih okupljanja, kako u obliku ad-hok protesta, tako i u formi redovnih demonstracija.

Tema, koja je posebno podstakla reakcije krajem 2018. jeste zamisao o kojoj se mnogo raspravljalo, a tiče sa razmene teritorija sa Srbijom. Iako to nikada eksplicitno nije izgovorio, predsednik Hašim Tači (Hashim Thaçi) je dobio zasluge od domaćih i inostranih analitičara kao njen tvorac, pa je bio i njen najsnažniji zagovarač otkako je ova glasina počela da se kreće javnim prostorom prošloga leta.

Reakcija je neposredno usledila.

Civilno društvo, opozicija, partneri u koalicionoj vladi, pa čak i bivša Tačijeva partija nedvosmisleno su se usprotivili ovoj ideji. Uz izuzetak nekoliko predvodnika Akademije nauka i umetnosti i manje opozicione partije koja nije zastupljena u parlamentu, na domaćem planu postoji tek mala podrška ovoj ideji.

Predsednik Tači je zatim sugerisao da su ga pogrešno razumeli i da on veruje da bi Preševsku dolinu — tri opštine na jugu Srbije sa znatnim albanskim stanovništvom — trebalo pripojiti Kosovu, dok Kosovo ne bi trebalo da ponudi bilo koji deo svoje teritorije svom susedu; on je uveo i eufemistički termin “korekcija granica”.

Kosovska opoziciona partija Samoopredeljenje predvodila je masovne proteste u septembru protiv potencijalne izmene granice sa Srbijom, a za šta se zalaže predsednik Hašim Tači. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

To nije zaustavilo opozicionu stranku Samoopredeljenje da pozove na protest 28. septembra, a na kom su pozvali na protivljenje dezintegraciji kosovske teritorije. Iako je broj demonstranata bio niži nego na protestima 2015. i 2016. — kada su se opozicione stranke ujedinile na čelu protesta protiv uvođenja Zajednice srpskih opština i kontroverznog sporazuma za demarkaciju granice sa Crnom Gorom — hiljade su izašle da bi izrazile svoje protivljenje izmeni granica.

Šest meseci kasnije, zamisao o sprovođenju ove ideje i dalje nije nestala, posebno zato što na nju kao izvodljivu opciju gledaju SAD i neke države-članice Evropske unije. Međutim, i dalje nije jasno o čemu diskutuju Tači i Vučić prilikom briselskih pregovora pod posredstvom EU, a koji i dalje traju.

Okupile su se brojne kosovske političke partije da bi formirale pregovarački tim koji treba da se udruži sa predsednikom tokom pregovora sa srpskim kolegama, uz opravdanje da bi se to iskoristilo kao mehanizam kontrole i sprečavanja predsednika da donese bilo koju odluku koju bi smatrali štetnom za Kosovo. Početkom ovoga meseca, Skupština Kosova je usvojila pregovaračku platformu koju je sastavio pregovarački tim, iako su dve najveće opozicione partije — LDK i Samoopredeljenje — odbile da pruže podršku ili da se pridruže ovom timu, tvrdeći da bi ovaj tim legitimizovao Tačijeve odluke.

Pored protesta koje vode političke stranke, Kosovo je bilo i svedok rasta građanskih protesta u poslednje vreme.

Avgusta meseca, hiljade demonstranata izašle su na ulice da zahtevaju otpuštanje glavnog tužioca, nakon skandala sa napumpanim brojem ratnih veterana.

Početkom toga meseca, tužilac zadužen za istraživanje potencijalnih krivičnih dela počinjenih tokom sačinjavanja liste veterana — koji imaju pravo na državnu finansijsku pomoć — podneo je ostavku i otišao u Sjedinjene Države. Elez Bljakaj (Blakaj) je kazao da je primoran da to učini nakon pretnji koje je primio tokom istrage, pa je i naveo da je njegov rad bio predmet opstrukcija glavnog tužioca Aleksandra Ljumezija (Lumezi).

Bljakaj je izjavio da je tokom istrage otkrio oko 20.000 imena koja su neosnovano uvrštena u spiskove. Ambasada SAD, predsednik i brojni članovi civilnog društva odmah su izrazili svoju podršku. Ipak, premijer Ramuš Haradinaj ga je nazvao “varalicom”, dok je i Ljumezi objavio svoj oštri lični napad na bivšeg kolegu.

U augustu, građanska inicijativa #Protestoj ponovo je stala na čelo prištinskih protesta protiv korupcije, a nakon ostavke tužioca Eleza Bljakaja, koji je kazao da ga je glavni tužilac opstruisao zbog neobavljenog posla. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Usledio je talas građanskih protesta pod banerom #Protestoj (#Protestujem), koji je, prvi put, upotrebljen na protestima protiv korupcije iz 2016. Pored zahtevanja Ljumezijeve ostavke, demonstranti su pozvali na pročišćenje spiskova sa imenima veterana, jer se procenjuje da broj lažnih veterana koji dobijaju socijalnu pomoć nanosi štetu državnom budžetu od 38 miliona evra godišnje.

Iako su se protesti okončali bez ispunjavanja ovih zahteva, Gramos Bućinca (Buçinca) iz građanske inicijative Protestoj smatra da su ipak imali nekog uticaja. “Kada smo izvršili ovaj pritisak, izdejstvovali smo podršku istinskoj raspravi o zaslugama [onih koji potpadaju pod razne] ratne kategorije [a koji imaju pravo na socijalnu pomoć]”, kaže dodajući da su na njihovim protestima učestvovali pravi veterani, poslanici iz raznih političkih stranaka i građani različitih društvenih statusa.

Bućinca takođe smatra da su i ove demonstracije, kao i raniji protesti #Protestoj — koji su usledili nakon publikovanja snimaka prisluškivanih razgovora, otkrivajući rasprostranjenu korupciju i zloupotrebu javne službe u režiji zvaničnika koji su se nalazili u središtu dešavanja u vladajućim partijama, kao što je PDK — pomogli u tome da se izvrši pritisak na pravosudne institucije da zahtevaju podizanje optužnica.

On dodaje da su takve građanske inicijative očajnički potrebne za razvoj Kosova, posebno kada se ima u vidu prolazak Kosova kroz “tranzicionu fazu”, jer se tako omogućuje građanima da izvrše pritisak na vladu.

“Oni su neposredno usredsređeni na problem, a ne na stranačke računice”, kaže. “Oni postavljaju i visoki standard za ponašanje građana, pa tako agens promena prepuštaju građanima, a ne političkim partijama.”

Druga slična inicijativa koja je sve aktivnija u poslednje vreme jeste kolektiv MARShojmë S’festojmë (MAR(Š)Tiranje, a ne slavljenje), koji već tri godine sprovodi kampanju za rodnu ravnopravnost i socijalnu pravdu. Mreža organizacija civilnog društva i individualni aktivisti prvi put su se okupili da organizuju godišnji protest za Međunarodni dan žena 8. marta 2016, ali se otada ovaj pokret proširio po veličini i temama koje obrađuje.

Adelina Beriša (Berisha), koordinatorka za zagovaranje i istraživanje rodno zasnovanog nasilja u NVO Mreža žena Kosova — jedna od osnivačica Kolektiva — kaže da se sve veći broj organizacija uključuje. “Imamo mejling-listu, gde jedni drugima prosleđujemo ažurirane informacije, reakcije, podatke o protestima koje organizujemo, neformalnim aktivističkim grupama, kako bismo imali bolju i veću mobilizaciju naših reakcija”, kaže.

Kolektiv MARShojmë S’festojmë predvodi godišnji marš za Međunarodni dan žena u Prištini još od 2016, pa se tako proširio na organizovanje drugih ad-hoc protesta. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Februara 2019, MARShojmë S’festojmë je pomogao u mobilisanju građana za dva protesta nakon istaknutog slučaja koji je šokirao kosovsko društvo. Mediji su izveštavali o tome da je devojčicu iz Drenice od njene 16. godine seksualno zlostavljao njen profesor. Kada je otišla da slučaj prijavi policiji, jedan od policijskih službenika takođe ju je dve godine, navodno, seksualno zlostavljao; kada je zatrudnela, policajci su je, navodno, prisilili da abortira.

Protest je 7. februara organizovala Inicijativa mladih za ljudska prava ispred sedišta policije u Prištini, dok je narednog dana protestni marš organizovao i lokalni Savet mladih u Drenici. “Mi, kao kolektiv, odmah smo se okupili i odlučili da pomognemo Savetu mladih u Drenici da organizuje protest”, kaže Beriša.

Snažna reakcija javnosti na ovaj slučaj dovela je do toga da Skupština Kosova održi vanrednu sednicu, dok su tri umešana lica — profesor, policajac i doktor koji su, navodno, sproveli nezakoniti abortus — uhapšena.

Bosna i Hercegovina

Duboko nepoverenje prema institucijama našlo se u epicentru protesta u Bosni i Hercegovini u proteklim mesecima. Građani već nekoliko meseci izlaze na ulice Banjaluke i Sarajeva, zahtevajući pravdu za dva mladića, čija se smrt, kako veruju, desila pod sumnjivim okolnostima; smatraju i da su vlasti zataškale oba slučaja.

Dvadesetjednogodišnji David Dragičević se u martu 2018. navodno vraćao iz banjalučkog kafića (u Republici Srpskoj, RS) , kada je nestao. Kasnije je pronađen mrtav u reci Crkvena.

Prema zvaničnom objašnjenju događaja, David je učestvovao u tuči u noći nestanka, a zatim je otišao da pokrade neku kuću, nakon čega je, na kraju, skočio sa mosta u plitku reku ispunjenu otpadnim vodama, gde se udavio.

Ipak, porodica preminulog Davida veruje da je on ubijen, te je optužila policiju za prikrivanje istine, dok od građana traže pomoć za rasvetljavanje slučaja. Prilikom vanredne sednice Narodne skupštine RS-a, Davidov otac Davor je naveo imena četvoro visokih zvaničnika za koje veruje da su odgovorni za pomaganje pri zataškavanju smrti njegovog sina, uključujući imena ministra unutrašnjih poslova i direktora policije RS-a.

Demonstranti, koji zahtevaju pravdu i odgovornost za sumnjive smrti dva mladića u Bosni i Hercegovini udružili su se bez obzira na etničku ili političku pripadnost. Fotografija: Lidia Kurasinska.

Svakodnevni protesti odvijali su se u centru Banjaluke — drastično su porasli u drugoj polovini 2018. — uglavnom koordinisanih u pokretu Pravda za Davida, koji u svojoj fejsbuk-grupi ima više od 250.000 članova.

U Davidovom slučaju naziru se odjeci drugog slučaja starog dve godine — onog u vezi sa dvadesetdvogodišnjim Dženanom Memićem.

Dženan je 8. februara 2016. u sarajevsku bolnicu doveden teško povređen. Preminuo je nedelju dana kasnije. Iako je bosanska policija saopštila da je povređen u saobraćajnoj nezgodi — pa je dvojici muškaraca suđeno za izazivanje nezgode i bekstvo sa mesta zločina — Dženanova porodica je negirala da se to zaista desilo.

Muriz Memić, Dženanov otac, od početka tvrdi da je njegov sin ubijen i da su tužilaštvo i policija zataškali zločin; on tvrdi da ga je kantonalna glavna tužiteljica lično obavestila u martu 2016. da je njegov sin ubijen.

U protekle tri godine, Muriz Memić je organizovao desetine protesta u Sarajevu, pozivajući policiju da počinioce privede pravdi.

Davidov otac i Dženanov otac borili su se na suprotstavljenim stranama u ratu u Bosni, ali su njihovi pokušaji da zadovolje pravdu za svoje sinove učinili da se oni i njihovi podržavaoci ujedine bez obzira na etničku ili političku pripadnost. Petnaestoga maja 2018, prilikom demonstracije međuetničke solidarnosti koja je retka u savremenoj Bosni, oko hiljadu ljudi je došlo da izrazi podršku očevima da traže zadovoljenje pravde, kada su njih dvojica održala pres-konferenciju, dok su se hiljade građana posledično okupile na istovremeno održanim protestima u Banjaluci i Sarajevu.

Davor Dragičević, njegova supruga i brojni drugi članovi grupe Pravda za Davida napustili su zemlju, tvrdeći da je na njih izvršen veliki policijski pritisak i da strahuju za svoje živote.

Situacija je eskalirala u decembru mesecu, kada je Davor Dragičević uhapšen nakon meteža između demonstranata i policije; kancelarija EU u Sarajevu odgovorila je izražavajući zabrinutost zbog hapšenja, pozivajući policiju da pokaže suzdržanost. Milorad Dodik, koji je tada bio premijer Republike Srpske, izjavio je da su protesti bili politički motivisani; neki opozicioni političari pokušali su da se povežu sa protestnim pokretom.

Od hapšenja Davora Dragičevića, on, njegova supruga i brojni drugi članovi grupe Pravda za Davida napustili su zemlju, tvrdeći da je na njih izvršen veliki policijski pritisak i da strahuju za svoje živote. Neki članovi grupe Pravda za Davida i dalje pokušavaju da se okupe svako veče u Banjaluci, ali je njihov broj znatno manji nego što je bio prošle godine, a usred tvrdnji da policija RS-a ograničava slobodu okupljanja i da je zabranila svima da se okupe na mestu koje je nazvano “Davidov trg”, mesto na kom je poslednji put viđen živ.

Igor Štiks, poznavalac prilika iz Sarajeva, kaže da se nedavno održani protesti, kao i rasprostranjeni protesti koji su održani pre pet godina u Bosni i Hercegovini, usredsređuju na socijalnu pravdu, te da se sada prvi put bave nejednakostima u aktuelnom sistemu, naglašavajući čak mogućnost drugačijeg delovanja.

“Pokazali su svu trulež oko sebe”, rekao je u intervjuu za Oslobođenje u februaru 2019.

Međutim, on je, takođe, tvrdio da, iako su pokreti poput Pravde za Davida pomogli u tome da se “demaskira pokvareni sistem”, to ne znači nužno da će se sistem promeniti. “Oni koji imaju vlast, oni koji imaju mogućnost da kreiraju buduće sukobe, nasilje i rat, neće lako odustati od svojih povlastica”, rekao je. “Tek su sada njihova brutalnost i represija očigledni svima. Od toga se ograđujemo.”

Makedonija

Makedonija se umnogome nalazi u drugačijem političkom trenutku u odnosu na ostatak regiona, a nakon “Šarene revolucije” iz 2016.

Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM) Zorana Zaeva došao je na vlast početkom 2017, nakon decenije vladavine Nikole Gruevskog i njegove partije VMRO-DPMNE koja je imala sve autokratskije tendencije, dok ova zemlja nije napredovala na putu evro-atlantskih integracija.

VMRO-DPMNE je, na kraju, primorana da uđe u opoziciju nakon glasanja na izborima, a usred upornih masovnih protesta, koji su se, uglavnom, vrteli oko “bombi” Zaeva — prisluškivanih razgovora koji su otkrili zastupljenu korupciju u vladi Gruevskog i invazivnog nadzora državne tajne službe koju je vodio njegov rođak.

Prema mišljenju mnogih, otvoren je novi prozor u istoriji makedonske političke tranzicije — što je doba unutrašnje privredne i političke stabilizacije, kao i povratka na put evro-atlantskih integracija. Ipak, kao uslov za prijem u NATO i EU, Makedonija je morala da reši političko pitanje koje traje duže od četvrt veka: “spor oko imena” sa svojim južnim susedom, Grčkom, koja smatra da naziv Makedonije upućuje na iredentističke tendencije zbog toga što i sama Grčka ima oblast sa istim imenom.

Nakon intenzivnih pregovora, 17. juna 2018, na obodu Prespanskog jezera, na granici između dveju država, sporazum su potpisali Zaev i njegov grčki kolega Aleksis Cipras. Određeno je da će Makedonija postati Republika Severna Makedonija.

Stotine demonstranata iz organizacije Za zajedničku Makedoniju izašlo je na skopske ulice da se protivi promeni imena, označavajući ovu inicijativu kao čin izdaje.

 

Tek tri dana kasnije, makedonski parlament je ratifikovao sporazum, ali pre nego što je stupio na snagu, savetodavni referendum je održan 30. septembra. Opozicija je tvrdila da Prespanski sporazum predstavlja narodnu kapitulaciju Makedonije i nije ohrabrivala svoje podržavaoce da učestvuju, dok je predsednik aktivno pozivao građane da bojkotuju glasanje.

Iako je 91 odsto birača na kraju glasalo za sporazum, učešće je dostiglo samo 37 odsto, a ne 50 procenata, koliko je utvrđeno makedonskim zakonom o referendumima da bi glasanje bilo važeće. Međutim, vlada Zaeva je, bez obzira na to, insistirala da nastavi u pravcu promene imena.

Oktobra meseca, rasprave su počele u parlamentu na temu izmene Ustava u skladu sa Prespanskim sporazumom, dok je 11. januara parlament usvojio amandmane koji su stupili na snagu 12. februara, nakon što je i Grčka ratifikovala ovaj dogovor.

U međuvremenu, stotine demonstranata iz organizacije Za zajedničku Makedoniju izašlo je na skopske ulice da se protive promeni imena, označavajući ovu inicijativu kao čin izdaje premijera Zaeva. Ista organizacija je protestovala i aprila 2017. protiv izbora albanskog političara za predsedavajućeg makedonskog parlamenta, kao i početkom 2018. protiv usvajanja zakona koji je proširio upotrebu albanskog kao službenog jezika u Makedoniji.

Iako je organizacija Za zajedničku Makedoniju bila uporna, broj učesnika na njenim aktivnostima i dalje je skroman, te se čini da su ostvarili neznatan uticaj na korake koje je Zaev napravio u procesu integrisanja Severne Makedonije u NATO i EU nakon višegodišnjeg nazadovanja.K

Naslovna fotografija: Marion Dotri / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.