Jedan na jedan | Whistleblowing

Kanel Lavit-Dumlin: EU nije prijateljski raspoložena prema uzbunjivačima koji traže azil — to je politička odluka

Piše - 19.09.2018

Pravna stručnjakinja upozorava na opasnosti koje prete uzbunjivačima uoči još jednog izdanja Volume UP-a u organizaciji K2.0.

Reč uzbunjivanje je izraz koji se nalazi na naslovnim stranama kosovske štampe sve češće u proteklim godinama, najskorije u slučaju bivšeg tužioca Eleza Bljakaja (Blakaj) koji je otkrio navode o političkoj intervenciji u njegovim slučajevima, a po pitanju prenaduvanih spiskova sa imenima ratnih veterana i korupcionaške afere ‘Pronto’.

Kako uzbunjivačko delovanje podrazumeva rizik koji lako može da prevaziđe puko gubljenje posla ili trpljenje pritiska, zagovarači slobode govora se širom sveta bore da zaštite uzbunjivače, jer oni društvu pružaju važne informacije.

Kosovski nacrt Zakona o zaštiti uzbunjivača, koji je usvojen prošlog juna i čeka na potvrdu u skupštini, smatra se jednim od najnaprednijih u Evropi, ali se izazov u primeni koji predstoji nalazi u društvu gde se smatra da je korupcija široko rasprostranjena.

U novom izdanju za program javnih razgovora u organizaciji K2.0, Volume Up, pravna stručnjakinja Kanel Lavit-Dumlin (Cannelle Lavite-Dumoulin), iz Blueprint for Free Speech — organizacija posvećena zaštiti slobodi govora i uzbunjivača širom sveta — govoriće u Prištini.

Lavit-Dumlin radi kao pravna savetnica u oblasti biznisa i ljudskih prava u berlinskom Evropskom centru za ustavna i ljudska prava, pa je tako istupala na više konferencija na temu zaštite uzbunjivača i pristupa informacijama pod Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Ona je učestvovala i na revolucionarnom suđenju u slučaju Luks liks (Lux Leaks) u Luksemburgu, gde je uzbunjivač Antoan Deltur (Antoine Deltour) pomogao da se razotkrije utaja poreza koju su praktikovale multinacionalne kompanije.

Na veče 19. septembra, u 6 popodne, Lavit-Dumlin govoriće javno sa svima zainteresovanima u prištinskom Klubu M.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

K2.0 je sa njom razgovarao pred ovaj događaj da bismo dobili uvid u to šta znači uzbunjivanje, kakvi su rizici uzbunjivanja i šta se dovodi u pitanje kada neko uzbuni javnost.

K2.0: Postoje brojni stereotipi o uzbunjivačima u postsnoudenovskoj i postvikilikškoj eri. Ljudi često zamišljaju uzbunjivača kao zaluđenika za tehnologiju koji krade dokumenta i plasira ih u svet, uništavajući centralne vlade. U stvari, šta je uzbunjivač?

Kanel Lavit-Dumlin: Pokušavam da objasnim da uzbunjivači nisu [samo] Edvard Snouden (Edward Snowden), već da uzbunjivač može da bude svako — ti ili ja. Ono što oni moraju da urade da bi bili uzbunjivači, zajednički imenilac, jeste da imaju javni interes.

To su ljudi koji vide nešto u svom radnom okruženju ili društvu i shvate da je sasvim u suprotnosti sa interesima društva kao celine. Zatim odluče da ne mogu da žive s tim, da moraju to da otkriju za javnost, jer veruju da stvari ne mogu da ostanu u tom stanju — moraju da se razotkriju radi dobrobiti celoga društva.

Većina ljudi ima tu sliku uzbunjivača kao boraca protiv korupcije, a to je tačno, oni jesu borci protiv korupcije, ali su i borci za radnička prava, borci za privatnost, poput Snoudena, ili borci za transparentnost vlade, kao što smo videli u slučaju Vikiliks (Wikileaks), na primer.

Ipak, mislim da moramo zaista da razumemo da su to jednostavni ljudi. Ima dosta slučajeva koji nisu poznati. Oni se dešavaju svakodnevno. Dobijam ih na telefonu ili ih ljudi [otkrivaju] na suđenju, ali nijedan slučaj ne dospe u medije.

Ovo su samo ljudi u lokalnoj bolnici, koji otkrivaju da se neko prema starijim osobama loše ophodi; ili neki tip u maloj računovodstvenoj firmi koji kaže da se novac usmerava na šefa iako bi trebalo da se vrati u kompaniju… to su te male stvari.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Kako se koncept uzbunjivanja razvijao u skladu sa povećanim prisustvom koncepta javne uprave?

On se, u suštini, razvio od oblika koje sam ranije pomenula. Prva definicija je nastala u SAD 1951, a posebno u smislu razotkrivanja, recimo, [moralno] pogrešne tajne — vladine tajne koju ta osoba ne bi trebalo da ima. Dakle, to je bila transparentnost vlade.

Prvi zakoni o uzbunjivanju bavili su se interesom javnosti — objavljivanjem svega što ima veze sa javnim interesom — ili korupcijom. Dakle, imamo mnogo zakona koji se nazivaju [nešto kao] ‘Zakon za borbu protiv korupcije’ sa poglavljem o uzbunjivanju. U Evropi je to slučaj sa Luksemburgom i Francuskom.

Pre oko 10 godina, započet je pristup [država koje su uvodile] zakon o radu, pa je to bio pristup pod kojim su zaposleni na poslu zaštićeni od nefer otpuštanja. To je načeto zato što je u Evropskom sudu za ljudska prava pokrenut veliki slučaj, u kom je učestvovala jedna Nemica, u slučaju Hajniš protiv Nemačke (Heinisch vs. Germany). Ona je otkrila nešto što se dešavalo na njenom radnom mestu, pa je otpuštena sa posla. To je pokrenulo donošenje zakona koji su se posebno bavili zaposlenima. Dakle, [zaštita uzbunjivača] bi potpala pod zakon o radu, koji nije bio sasvim obiman, jer kao uzbunjivač morate da uzmete zakon o radu i pronađete nešto što bi vas zaštitilo.

A zatim [najskoriji] pristup koji se širi svetom [način na koji se pristupa uzbunjivačima] jeste sloboda izražavanja. Zahvaljujući Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i Evropskoj komisiji, preporuke ministara koje su uvrštavane od 2015… ovi zakoni navode da mi treba da harmonizujemo pristup uzbunjivačima. Posebno zato što vidimo da na jednoj strani imamo korupciju, a zakone o radu i transparentnost vlade [na drugoj], pa prema tome ovaj pristup teži da okupi sve ove elemente da bi se kreirao zakonom propisan status uzbunjivača — kao nekoga ko ima pravo na slobodu govora, ali i društveni status.

"Ljude će maltretirati svakoga dana na radnome mestu, biće tretirani poput špijuna, poput potkazivača, svi će izgubiti posao."

Ako sada pitam nekoliko ljudi na ulici, niko neće imati istu definiciju [‘uzbunjivača’], jer niko nema isto iskustvo i ljudi ne dolaze nužno iz iste zemlje, pa tako vidimo uzbunjivače kao ljude koji donose ono što je društvu potrebno. Dakle, to je četvrti pristup, globalizacija [združenog pristupa].

Postoje različiti propisi i zakoni na snazi, kako u EU, tako i van nje, ali koji su zajednički rizici koje uzbunjivači preuzimaju na sebe?

Postoje dve vrste rizika. Postoje pravni rizici — a to su, naravno, da budete osuđeni zbog krivičnog dela, jer obično kada ste uzbunjivač i želite da obznanite dokument ili parče papira iz svog preduzeća, na vas će gledati kao na nekoga ko je ukrao dokument, jer morate sa sobom da ga ponesete. Dakle, postoje pravni rizici za to da vas osude na krivičnoj osnovi, ali i na građanskoj osnovi, jer će vaš poslodavac tvrditi da je potrebno da mu se plati reparacija za nanesenu štetu u društvenoj sferi.

Imate i brojne društvene rizike: Ljude će maltretirati svakoga dana na radnome mestu, biće tretirani poput špijuna, poput potkazivača, svi će izgubiti posao. Mogu da vam unište život, jer ako poslodavac kaže drugim poslodavcima u istom sektoru da ovaj tip neće da bude odan vama, onda ta osoba neće da dobije posao, a to se često dešava.

Na primer, imamo dva slučaja sa uzbunjivačima u Indiji, gde su, u suštini, njihovi životi razrušeni, jer kasnije nisu mogli da dobiju ni kredit u banci [a nakon što su uzbunili javnost], jer su smatrani neodanim ljudima koji ne samo da bi obznanili ono što je poslodavac uradio, to jest neke [korupcionaško-monetarne prakse], već i da neće da otplaćuju svoje kredite. Na društvenom planu vas stave na crnu listu, u profesionalnom i zakonskom smislu suočavate se sa brojnim opasnostima, uglavnom bez pravne pomoći.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Spomenuli ste različite propise i zakone, posebno u evropskom okviru, uključujući slučajeve koji su suđeni na Evropskom sudu za ljudska prava, koji postavlja presedan za Kosovo. Ipak, koje su crne rupe u postojećem zakonodavstvu u pogledu zaštite uzbunjivača u današnjici?

Usredsrediću se na države-članice EU. Najveća praznina jeste ta da čak nemate ni akt koji bi se nazvao ‘zaštitom uzbunjivača’. Nemate jedinstveni set zaštite, što znači da imate fragmentisane delove zakonskih postupaka, a to uopšte nije sveobuhvatno. Uzbunjivači i advokati ponekad imaju probleme kada treba da razumeju ono što se primenjuje, ponekad postoji samo neki zakon koji štiti svedoke i trebalo bi da sadrži i zaštitu uzbunjivača. Dakle, to je glavna praznina, da čak i ne postoji zakon koji to reguliše.

Kada zakon postoji, rekla bih da je glavni problem u činjenici da on sadrži ograničene mogućnosti za obznanjivanje podataka za javnost. Obično, ono što najbolji zakoni sadrže, prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, Deklaraciji UN o ljudskim pravima i svim tim ljudskopravaškim okvirima i studijama koje pokazuju kako i zašto uzbunjivači plasiraju neke informacije, jeste da prvo morate na internom planu da otkrijete nešto, u svojoj kompaniji; [zatim] eksterno; a zatim u javnosti.

Problem je u tome što imate ove tri opcije koje su zatvorene, jer vam zakon govori da morate interno da plasirate, pa onda eksterno. Ako je mehanizam u vašem preduzeću kompromitovan, ili ako postoji veliki sukob interesa, vi se nađete u zamci, jer je vaš identitet poznat i nemate ni mogućnost da plasirate informacije na spoljnom planu, jer će se protiv vas već podići hajka.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Druga praznina u zakonima jeste ta da oni ni ne sadrže ove tri opcije ili tri kanala plasiranja informacija — interno, eksterno i javno uzbunjivanje — ili nude sve tri opcije, ali obavezuju uzbunjivača da prvo informacije plasira na internom planu, a zatim na drugim mestima.

Naredna praznina bi, možda, bila ona koju najviše viđamo, stavljanje tereta dokazivanja na uzbunjivača. Ako uzbunjivač ode na sud i kaže: “Otpušten sam sa posla, maltretiran ili sam osuđen za klevetu, ali je to samo zato što sam objavio nešto protiv svog poslodavca”, onda mora da dokaže da je otpušten zbog uzbunjivanja, što je ponekad vrlo teško. Poslodavac može da pronađe brojne razloge za otpuštanje nekoga. To je praznina koju i dalje pronalazimo u brojnim zakonima.

Na Kosovu smo videli slučajeve u kojima je osoba uzbunila javnost, a zatim je njen položaj na poslu unazađen ili je osoba morala da se preseli u drugi grad. Na radnome mestu postoje posledice, ali i na ličnom planu, uključujući pretnje. Sada postoji novi nacrt zakona za zaštitu uzbunjivača. Šta bi dobar zakon o uzbunjivanju trebalo da sadrži? Šta je nešto što bi zasigurno trebalo da sadrži?

U stvari, [nacrt] zakona na Kosovu je vrlo dobar primer toga da su zakonodavci razmišljali o svim elementima koji bi trebalo da se nađu u dobrom zakonu. Kao prvo, on štiti uzbunjivače u privatnom i javnom sektoru, a to je jedna stvar koju bi dobar zakon trebalo da ima, tako da ne bi samo [zaposleni u] jednom sektoru bili zaštićeni. Drugi element je ono što sam pomenula o teretu dokazivanja, tri kanala objavljivanja, što zakon na Kosovu sadrži.  

Nešto vrlo bitno jeste da postoji promena načina razmišljanja o motivima uzbunjivača. Dobar zakon ne bi trebalo da nameće to da bi uzbunjivač trebalo da ima dobru veru dok objavljuje nešto za javnost.

Desila se promena, a evropska direktiva i mnoge države u Evropi odobrile su zakone koji jednostavno postuliraju da uzbunjivač mora da gaji razumno uverenje da je informacija istinita. Jer, ono što mi želimo da znamo jeste: da li će ta informacija pomoći u nečemu ili ne? Ne želimo da znamo da li je uzbunjivač hteo da proda informacije, nije nas briga — poenta je u tome da se obznani nešto što je u interesu javnosti.

Šta se desi ako se ispostavi da je obznanjena informacija netačna?

Ako gajite razumno uverenje da je informacija istinita, ne bi trebalo da budete osuđeni, jer [ako ne verujete da je istinita], to bi bila kleveta. Ipak, postoje zakoni koji se uzdaju u dobru veru time što govore o tome da, ako je informacija netačna, a možete da dokažete da ste u dobroj veri plasirali informaciju, onda će vaša presuda, ako budete osuđeni, biti umanjena, jer možete da dokažete da ste pokušavali da uradite nešto dobro, najbolje što ste mogli.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Iz vašeg istraživanja, gde se bavite pravom na azil, koliko je prijateljski raspoložena EU kada je reč o zaštiti uzbunjivača koji traže azil u državama EU?

Uopšte nije prijateljski raspoložena. Problem je u tome što je odgovor na ovo pitanje trebalo da bude pravne prirode, ali je političke. Svi znamo da je razlog zbog kog Snoudenu nije dat azil taj što niko ne želi da se kači sa Sjedinjenim Državama. Pravno gledano, mnoge zemlje su mogle [da ponude azil]; u Francuskoj imamo zakon koji je savršen, sa osnovom u južnoameričkim državama — Boliviji, Ekvadoru, Brazilu, Kolumbiji. To je zaista tradicija u ovim zemljama da u svoje ustave uvrste azil kao ljudsko pravo.

Brojni stručnjaci pišu o azilu kao ljudskom pravu, a ne kao državnom pravu, ali Evropa nije prijateljski orijentisana u ovom trenutku. Ona je imala mogućnost da ponudi azil Snoudenu, kao i Džulijanu Asanžu (Julian Assange), na primer, ali nije, i to ne zato što odgovarajući zakoni nisu na snazi. Već samo zato što nije htela. Uopšte nije pritekla upomoć, nije pružila nikakvu pomoć, ni u finansijskom, ni političkom smislu, ništa nije učinjeno.

Odakle potiče ovaj strah u državama-članicama EU, strah od adekvatne zaštite uzbunjivača? Da li činjenica što je neko na vlasti, na primer u slučaju SAD to je Snouden, utiče na nuđenje azila?

Snoudenova aplikacija je pristigla kada Donald Tramp (Trump) nije još bio na vlasti, a ona je ipak odbijena [u mandatu Baraka (Barack) Obame]. On je nudio svedočenje u aferi nadzora Angele Merkel od strane NSA, što je izuzetno relevantna tema u Nemačkoj, a njemu nemački pravosudni sistem nije ni dozvolio da učini ovo.

Zaista ne znam otkud ovaj strah. Ono što mi pada na pamet jeste da, možda, oni ne žele da imaju i ‘likere’ (curenje, leakers) — [ili] ono što oni nazivaju ‘likerima’. Oni Edvarda Snoudena nazivaju likerom — on nije liker, on je uzbunjivač. Jedina greška ili loša stvar koju je on učinio jeste da je objavio poverljiva dokumenta, a to znači da se drugi zakoni primenjuju u tom slučaju.

Upravo ste napravili razliku između ‘uzbunjivača’ i ‘likera’. Recite nam nešto više o tome.

To je nezgodno pitanje, jer je reč o mom ličnom mišljenju. Bilo bi objektivno reći da se na likere i uzbunjivače ne primenjuje isti zakonodavni okvir. Likeri objavljuju poverljiva dokumenta koja su zaštićena kao državne tajne, pa se njihovo delovanje, prema tome, odnosi na drugačije zakone, u poređenju sa onim što rade uzbunjivači.

Jedno je ako objavite privatnu tajnu kompanije, a drugo ako obznanite nešto državno. Ne pratite iste zakone i upravo zato Edvarda Snoudena tretiraju kao špijuna prema Zakonu o špijunaži, od strane Sjedinjenih Džrava. On ne bi imao ni fer suđenje, jer je reč o poverljivim dokumentima.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Dakle, šta ja mislim, a pripadam posebnoj školi mišljenja, jeste da, ako želite da pronađete razliku između ovih dvaju pojmova, likeri objavljuju mnogo informacija koje su poverljive i neovlašćene, a koje bi mogle da budu zanimljive javnosti, ali ne i neophodno dobre za javni interes. Oni objavljuju ove dokumente kao vid otpora prema vladinoj tajnovitosti i netransparentnosti, a u slučaju uzbunjivača njihov krajnji cilj jeste da se objave informacije koje razotkrivaju štetu koja se nanosi javnom dobru.

Likeri objavljuju kvantitet, oni ne pokušavaju nužno da pronađu određeni dokument koji ukazuje na problem, kao što je to urađeno u slučaju Luks liksa, na primer. Nazvani su Luks liks, ali je uzbunjivač hteo da učini da sva dokumenta koja je imao sadrže neki smisao, pa je tako utvrđeno pitanje utaje poreza u Luksemburgu.

Na primer, ne mislim da su Vikiliks i Džulijan Asanž uzbunjivači zato što on ima politički ulog u onome što obznanjuje za javnost. Džulijan Asanž bira informacije koje će objaviti, to smo videli u poslednjoj predizbornoj kampanji u SAD.

Kako ovaj fenomen utiče na dobru volju uzbunjivača i poverenje u njih?

Vrlo loše. To je ono što moje kolege i ja pokušavamo da kažemo. Teško je reći ljudima da likeri nisu nužno i uzbunjivači, a da uzbunjivači nisu tu da bi objavili sve ono što je od značaja za sve nas.

Mislim da jedini način da se promeni percepcija jeste da se naprave pokreti civilnog društva koji će pokušati da zajedno dokuče šta je uzbunjivač, koji će pokušati da saznaju koja je to razlika kod likera, da je javni interes taj koji je bitan, te da svako može nešto sutra da vidi i shvati da je to nešto zaista loše za naše društvo. Nije stvar u tome da budete štreber i da imate pristup hiljadama dokumenata, jer je ovo samo mali deo društva.

Možda upravo u tome novinarstvo može da da svoj doprinos. Novinarstvo se pokazalo velikim saveznikom uzbunjivača kako bi se usmeravali ovi slučajevi.

Novinari su vrlo važni za ovu percepciju o tome ko su uzbunjivači u društvu. To zavisi i od toga kako oni rade. Ako će postojati novinar koji će biti posrednik i otkriti procurele informacije na taj način, a da ne ispriča celu priču, kakav je narativ koji stoji iza takve priče?

"Uzbunjivači su ljudi koji ostvaruju svoje pravo na slobodu govora, ali vam pomažu da ostvarite pristup informacijama."

Ono što ja mislim da se desilo sa Snoudenom jeste da je on izgradio čitav narativ, pojavili su se svi ti silni dokumenti, sve te količine informacija, ali je on to opravdao rekavši da je stvar u našoj privatnosti, ne možemo tako da živimo. O tome je govorio vrlo precizno u svim razgovorima koje je mogao da vodi, radeći zajedno sa novinarima i advokatima.

To je ono što je i Luks liks uradio — oni su kreirali narativ o utaji poreza, što je nešto što izaziva nesklad na tržištu EU — oni te informacije nisu objavili tek tako. Stavili su ih u kontekst i ponudili građanima.

Ono o čemu, takođe, treba da razmišljamo jeste da su uzbunjivači ljudi koji ostvaruju svoje pravo na slobodu govora, ali vam pomažu da ostvarite pristup informacijama, što je još jedan komplementarni element u odnosu na slobodu govora, zajedno sa slobodom štampe. Dakle, oni nama nešto daju.

Na Kosovu smo nedavno imali krupan slučaj koji stručnjaci u ovoj oblasti smatraju uzbunjivanjem. Tužilac je izjavio da trpi političke intervencije u svojim istragama, posebno u slučaju prenaduvane liste imena ratnih veterana koji imaju prava na neke državne povlastice, kao i u slučaju korupcionaške afere na visokom nivou. Da li bi građanin Kosova mogao da dobije azil u EU za to što mu je prećeno kao uzbunjivaču?

Složeno je i razlikuje se od jedne države EU do druge… Postoji pretpostavka o demokratskim zemljama, pa tako ako ste procesuirani u jednoj državi Evrope, onda se pretpostavlja da dolazite iz demokratske zemlje.

Da bismo odgovorili na vaše pitanje, naravno, teorijski gledano, imate pravo da tražite azil, posebno zato što to zaista dostiže sferu političkog stava, jer je on osoba iz politike, iako je deo pravosuđa, on i dalje postoji u političkoj funkciji kao tužilac. Ipak, mislim da bi pretpostavka o tome da [je Kosovo] demokratija samo onemogućila sva njegova prava da dobije azil u Evropi. Mislim da to ne bi bilo rešenje, to bi bilo vrlo teško dokazati.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Ne samo da bi bilo teško dokazati da se nalazi u pretećim okolnostima, već samo postoji pretpostavka koja mu govori sledeće: pa, [vaša aplikacija] za azil je odbačena. Dakle, još je teže. Možda postoje stručnjaci koji bi mogli da pronađu rešenje, ali iskreno mislim da to nije opcija sem ako se ne suoči sa ekstremno ozbiljnim progonstvom, jer je ovo zemlja sa pravosuđem koje radi i ima elemente vladavine prava.

Koja je prva linija zagovaranja za zaštitu uzbunjivača u evropskim okvirima?

Imate dobre zakone, ali ne i dobru primenu zakona. Mislim da je za Kosovo to najveći izazov — samo probajte da ne usvojite zakon na koji je društvo primorano. Zato je bitno da ljudi, pre nego što se zakon usvoji, razumeju ko su ovi uzbunjivači; da sudije razumeju šta će ovaj zakon da znači i šta će promeniti u pogledu zakona o radu, krivičnog zakonika… Jer će se tako promeniti zakon.

Zakon koji se ne sprovodi nije samo zakon koji se ne primenjuje. To je zakon koji će se smatrati štitom za nekoga ko čita zakon i misli, “Aha, evo zakona koji štiti uzbunjivače…” i to će biti kontraproduktivno, jer će se ljudi prevariti, misleći da su zaštićeni, pa će se protiv njih sprovesti odmazda. Dakle, zakon koji se ne sprovodi dobro može da bude vrlo opasan.

Ljudi koji bi, inače, bili osuđeni za klevetu, ili za krađu poslovnih tajni, ili kršenje principa poverljivosti, biće zaštićeni zakonom, jer objavljuju nešto što je u interesu javnosti, a to će biti normalno, to će značiti primenu ljudskih prava. Ipak, morate da obučite sudije, morate da promenite ovaj aspekt društva, morate da pomognete i advokatima, jer je teško advokatima da obezbede pravni savet i razumeju implikacije zakona.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Šta biste rekli nekome ko razmišlja o tome da javno o nečemu progovori i uzbuni javnost po nekom pitanju? Šta bi trebalo da ima na umu pre nego što preduzme ovaj korak?

Trebalo bi da znaju da postoji mnogo posledica, u privatnom životu, u profesionalnom životu, koje možete da očekujete sem ako ne razgovarate s nekim ko bi mogao da vas savetuje. Moj savet je da ne donosite sami tu odluku — zaista nemojte. Jer ima mnogo mreža, ne samo ovde, u Evropi, već i dalje, s kojima možete da stupite u kontakt, poverljivo i anonimno — možete da im kažete ono što mislite da treba da se obznani za javnost. Oni mogu da vas povežu sa advokatima i novinarima u vašem regionu.

Nemojte ovu odluku sami donositi, jer ima dosta posledica koje ne biste očekivali i dosta državnog nasilja i sudskog nasilja s kojim biste se suočili, a to može biti vrlo teško istrpeti, posebno kada ste neko ko želi da učini nešto dobro.

Ovaj razgovor je uređen radi dužine i jasnoće. Intervju je sproveden na engleskom.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI