Protekle tri godine su Albaniju primetno devastirale usled dve raznolike, ali jednako destruktivne krize: zemljotres iz 2019. i pandemija kovida 19. Reagovanje na ove krize odiše profiterstvom najmoćnijih, a ne solidarnošću sa običnim narodom.

U stvari, dezorijentacija stanovništva koja je stupila po završetku oba događaja omogućila je premijeru Ediju Rami (Edi Rama) da učvrsti svoju korporativnu agendu na konto netransparentnih, zakulisnih dogovora i uručivanja ugovora za neobične koncesije. Pored toga, on istovremeno suzbija slobodu štampe i pribegava nasilju da bi ugušio disonantne tonove.

Ramina reakcija na dvostruku katastrofu liči na set politika koji autorka Naomi Klajn (Klein) naziva “doktrinom šoka”. Kada se sprovode u krizna vremena, politike koje počivaju na doktrini šoka imaju za cilj da prodube tržišni fundamentalizam — libertarijanska ideja da tržište, ako ga ništa ne ograničava i ne sputava, može da izleči sve društvene i privredne boljke. Generalno gledano, ove politike pospešuju interese korporacija, prenoseći resurse sa marginalizovanih grupa na moćnike.

Doktrina šoka i zemljotres iz 2019.

Na dan 26. novembra 2019. godine, zemljotres jačine 6,4 u Albaniji je proizveo stanje panike i žalosti, dok su pojedini delovi obalskoga grada Drača ostali u ruševinama. Makar 51 osoba je poginula, a više od 3.000 ljudi je povređeno. Broj raseljenih je drastično porastao, na 6.000, dok je, prema izveštajima, širom zemlje oštećeno 7.900 objekata.

Planirani kao privremeno rešenje, šatori su postavljeni da posluže kao stambeni prostor za porodice pogođene katastrofom. Više od 18 meseci kasnije, situacija je i dalje teška za brojna raseljena lica. Uprkos milionima koji su se slili u fondove za pomoć osnovane za ove potrebe, ljudi gube nadu da će kroz vladina ulaganja ponovo dobiti svoj dom.

U svojoj knjizi “Nije dovoljno reći NE”, spisateljica Naomi Klajn navodi da se doktrina šoka sprovodi u doba prirodnih katastrofa, i to preraspodelom zemljišta i resursa, to jest oduzimanjem od siromašnih i davanjem moćnima i bogatima. Ovaj proces se trenutno odvija u oblastima najpogođenijim zemljotresom iz 2019.

Skriveni pod maskom navodnog razvoja, vladini planovi za obnovu obuhvataju eksproprijaciju pojedinih poseda da bi se na njihovome mestu izgradili višespratni stambeni kompleksi. Samo su se firme pažljivo odabrane u vladinim redovima prijavile na tender za obnovu, dok su dobitnici tendera najavljeni pod upitnim okolnostima, što je stvorilo sumnju da se o ishodu javnog tendera unapred odlučivalo. Iz vlade su najavili uvođenje vanrednih poreskih olakšica za ove odabrane firme, što ostavlja prostor za dodatne zloupotrebe.

Ovaj izvor bogatstva za izvođače radova praćen je pokušajima određenih predstavnika vlade da ograniče slobodu štampe. Odmah nakon zemljotresa, Ramina administracija je izgurala zakon protiv kleveta, čiji je tobožnji cilj da ograniči širenje lažnih vesti tokom vanrednog stanja.

Rat protiv medija odavno je jedna od glavnih osobina aktuelne vlasti. Čini se da je situacija nastala posle zemljotresa pružila Rami savršenu priliku da im se odvažno i bestidno suprotstavi. Zakoni, koji spadaju u paket propisa namenjenih borbi protiv kleveta, treba državnim organima da omoguće uređivanje onlajn medija, čime bi se državnom aparatu dala neposredna kontrola nad onim što se objavljuje. Ovakvo ograničenje je problematično, jer direktno podriva pravo građana da pristupe vestima i ometa slobodan protok informacija.

Doktrina šoka i pandemija kovida 19

Dok se kovid 19. marta 2020. učvršćavao u javnoj svesti, primoravajući vlade da uvedu restriktivne zdravstvene mere, Rama je uvideo priliku koja se ne propušta i tako počeo da veliča sebe. Odlučio je da lično sve mere zaključavanja (eng. lockdown) iznese na svom televizijskom kanalu Edi Rama TV (ERTV). Albanci su bili primorani da prate Ramine privatne profile na društvenim mrežama da bi utvrdili zakonitost sopstvenog svakodnevnog ponašanja, kao što su šetnje ili kupovina namirnica.

Rama je, zatim, iskoristio mere zaključavanja da iznenada sruši Narodno pozorište Tirane, a na korist povlašćenih izvođača. Ovaj osamdesetjednogodišnji teatar bio je istorijska znamenitost grada, otelotvorenje njegove bogate kulturne i intelektualne prošlosti. Pre rušenja, sudbina teatra visila je u međuprostoru skoro dve godine, dok su se pregovori između aktivista civilnog društva i vladinih predstavnika bezuspešno odvijali.

Ubrzo nakon uvođenja mera za ograničavanje kretanja zbog pandemije, vlada je poslala policijske snage da nasilno odvuku aktiviste koji su spavali u pozorištu. Gušeći se od suzavca, izmamljeni aktivisti su bespomoćno gledali dok su bageri pretvarali zgradu u ruševinu.

Firma koja je napravila projekat premeštanja Narodnog pozorišta nosi naziv Bjarke Ingels Group (BIG). U pitanju je kompanija ozloglašena zbog svojih projekata koji su prožeti ekomanipulacijom i urbanom džentrifikacijom (engl gentrification što se odnosi na proces u kojem se menjaju javni prostori i kvartovi, u komercijalnu korist).. Pažnju privlači i to da se firma zadužena za izgradnju zove Fusha sh.p.k. — albanska firma koja je u proteklih nekoliko godina dobila 40 tendera u opštini Tirana. U stilu tenderskog nadmetanja za obnovu posle zemljotresa, izgleda da je firma Fusha sh.p.k. jedini ponuđač na tenderu za izgradnju novog Narodnog pozorišta, i to pod kriterijumima za izbor koji su naizgled napisani tako da ograniče ili sasvim eliminišu konkurenciju.

Sličan tenderski šablon sa ograničenom konkurencijom i neobičnim koncesijama bio je evidentan tokom cele pandemijske godine. Ramina namera da ubrzanim tempom privatizuje javno zemljište i dereguliše korporativnu oblast primetni su u raznim građevinskim projektima od nacionalnog značaja, poput aerodroma u Valoni i Kukešu. Izvor bogatstva za izvođače i Ramin neprestani rat protiv medija samo su deo pokušaja njegove administracije da ne dozvoli da kriza propadne uludo. On, možda, nije čitao delo autorke Naomi Klajn, ali svakako deluje u skladu sa principima doktrine šoka.

Odolevanje doktrini šoka: šta nam je činiti

Najučinkovitije oruđe albanskih građana u borbi protiv nedemokratskog zauzimanja javne sfere treba da bude kolektivno pamćenje straha i traume koji nastaju usled odsustva demokratije. Pošto još žive sa dusima iz komunističke prošlosti, Albancima je poznato dokle su moćnici spremni da idu da bi konsolidovali svoju poziciju, ali su svesni i posledica koje mogu proisteći iz ambicija i paranoje jednog čoveka.

Albanci duboko u sebi znaju koji je značaj snova o svrgavanju režima. To je, na kraju krajeva, bio san koji je doveo do studentskih protesta 1991. — početak pada režima Envera Hodže (Enver Hoxha). Šta onda sada nedostaje? Šta je prepreka tome da se ti mnogopoštovani protesti preslikaju u današnje vreme? Možda su Albanci zaboravili kako da sanjaju? A bez volje za snovima nikakve smislene promene ne mogu da se dese.

Glavni predlog autorke Naomi Klajn za odupiranje taktikama šoka jeste da ponovo naučimo kako demokratija funkcioniše. U doba kada su naša društva prožeta krizama i kada se čini da naše političke vođe ne umeju da nam obezbede predah, lako je da se čovek sasvim isključi iz politike, da tako radije ostane kod kuće i ne učestvuje u zbivanjima koja ga se tiču.

Upravo u tom trenutku, kada se nađemo na ivici beznađa, moramo da se vratimo na ta uzvišena obećanja o demokratiji i da se podsetimo da imamo političku moć. Imamo pravo na protest, zauzimanje javnih prostora i demonstracije. Naše vođe nisu nezamenljive, naša budućnost nije unapred određena. Moramo da gajimo krupne snove i da ih plasiramo u javnost da bismo ostvarili bilo kakve promene.

Borba za povratak javnog zemljišta

Ljudi često o Albaniji razmišljaju kao o zemlji u kojoj društveni pokreti neminovno umiru. I zaista, svaki protest i svaku manifestaciju u proteklim godinama zadesila je ta sudbina. Policijske snage razbijaju mirne proteste. Bes i ogorčenje građana brzo splasne. Sveopšte beznađe postalo je redovno stanje stvari u proteklih 10 godina.

Međutim, čvrsto verujem — ili se, pak, usuđujem da sanjam — da je to zabluda. Albansko civilno društvo, koliko god da je utučeno i uplašeno, pokazalo se sposobnim da preokrene štetne politike i pruži otpor nepravdi.

Nema boljeg primera za ovu tvrdnju od pokreta protiv izgradnje hidroelektrane na branama reke Vjosa u južnoj Albaniji. Višegodišnji protesti civilnog društva i organizovanje raznih događaja približilo je ostvarenju sna o osnivanju Nacionalnog parka Vjosa. Lažnim izjavama premijera o negativnim posledicama ovog poteza žestoko su se suprotstavili razni akteri na terenu, pa je tako ovo pitanje dobilo podršku poznatih ličnosti, poput Leonarda Dikaprija (Leonardo DiCaprio) i Eli Golding (Ellie Goulding).

Bitka još nije završena. Ramina administracija se saglasila samo da ovo područje označi kao “zaštićeno”, a ne kao “Nacionalni park”, čime se i dalje omogućuje izgradnja hidroelektrana u toj oblasti. Međutim, pažnja koju je ova tema privukla i zamah koji je godinama održavala jeste nagoveštaj ubedljive pobede, uprkos drugim neuspelim inicijativama civilnog društva.

Uspešna borba za očuvanje reke Vjose vredna je lekcija koju Albanci treba da upamte. Moramo dozvoliti da nas ovakve priče podstaknu na nove akcije, da budu svojevrsna odskočna daska za buduće reakcije u kriznim situacijama. Doktrina šoka se može sprečiti ili preokrenuti samo kroz otpor.

Pritom, Albanci iznova moraju da nauče kako se snivaju snovi. Moćni društveni pokreti se ne održavaju zahvaljujući iskri koja ih stvori, već zbog budućnosti o kojoj se usuđuju da sanjaju. Kao što Naomi Klajn tvrdi, upravo je ova “međusobna igra uzvišenih snova i zemaljskih pobeda ono što je oduvek u središtu suštinskog preobražaja”.

Naslovna ilustracija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.